„Како вас није срамота!“

У наслову и поднаслову је само ужи, насумични избор коментара са којима се сусрећемо свакодневно. Не, није то само у периоду ванредног стања, већ је то нешто редовно и прихватамо као суд јавности и свачије право да има своје мишљење. Разумемо да ванредна ситуација, значи ванредне околности и специфичну ситуацију са којом се наши пратиоци и читаоци суочавају. Апсолутно разумемо бригу свих, јер се целокупна планета суочава са вирусом до сада непознатим човечанству. Међутим, верујемо и да се у јавности погрешно перципира улога новинара, а посебно се преувеличавају могућности и моћи људи из нашег посла. Нема дилеме да и неслагање и замерка могу бити изражени на неувредљив начин, све прихватамо као део посла, али бар у покушају да отклонимо неке заблуде, желимо, као новинари, у штампи, да наш посао приближимо свима, или бар онима до којих ће допрети редови који следе.

Непресушан извор информација
Уврежено мишљење јавности је да смо као новинари и људи из медија, увек на извору информације, да у сваком тренутку имамо све податке о свему, али када би то било тачно, били би попут Фауста, који је и сам плод имагинације великог писца. Неоспорно је информација основно средство које ми делимо с вама, али оне су и нама доступне у одређеној мери. Истина је да нам звање даје могућност да се позовемо на професију у постављању питања, али не значи да ће нам инстанца ка којој је питање усмерено дати одговор и да наш позив обавезује другу страну. Информација је таква каква јесте, да ли је некоме одговарајућа, некоме не, то је већ ван наших оквира. Као и сви други и новинари имају породице, обавезе ван посла, сличне или другачије бриге, а дан једнако свима траје 24 сата. Није увек изводљиво бити и актуелан и свеобухватан и без мана. Грешке се дешавају свима, то је људски. Неки мудри људи су то одавно рекли, али уколико је пропуст доступнији јавности, што је усуд нама дао, не значи да је реч о злонамерности или манипулацији, већ само нечему на шта нико није имун.

Свака добронамерна критика је добродошла, наравно, сваки конструктивни предлог смо ради да чујемо, али и оне који нису такви прихватамо, како смо навели, као део посла, но поштујући туђу слободу мишљења, користимо прилику да изнесемо и своје гледиште.


„Објавите име и презиме да сви виде. Име, презиме и слика, да сви јавно виде. Наравно да опет нисте објавили име, зашто га кријете?...“
То су реченице које често можемо прочитати испод вести из тзв „црне хронике“. Новинарски посао је, као и сваки други, регулисан законски и уколико изађемо из правних оквира, увек нас чекају конкретне и озбиљне санкције. У конкретним околностима није наша одлука да ли ће бити написано само годиште осумњиченог/осумњичених или иницијали, већ је то искључиво слово закона којег морамо да се придржавамо. Део професионалности јесте да потиснемо емоције и лично мишљење и као неко ко се бави јавним послом, деламо у складу са интересима јавности, али и правних норми. Када су они супротстављени, јасна је хијерархија. Она није наш избор. Потпуно разумемо ваш гнев, немоћ у одређеним ситуацијама, али прозивком новинара осећање беспомоћности неће нестати. Говор мржње није решење, а не треба да буде ни прва опција.

Негативни примери, каквих има у свакој професији, створили су код људи погрешну слику како је новинарски посао нешто лагодно, успутно, шетња, разговор и који написан/откуцан ред. Ипак, ми смо такође представници једне од професија где постоји притисак времена и репрезенти јавног позива где је притисак очекивања много јачи,а проверу урађеног обавља много очију. Суд је увек детерминисан личним афинитетима, а одговорно обављање новинарског посла не дозвољава лично у ономе што радимо. Многи умеју да кажу: „Ма ја бих то овако....“, но из свих претходно написаних редова можете видети и уверавамо вас, то „овако“ није могуће, јер су неке озбиљне норме баријера томе. За личне осврте, (не)биране речи постоје блогови и друштвене мреже.

Сензација или
одговорност?

Живимо у времену сензација, и добу у коме успевају таблоди, а одговорност је одавно слуга профита и стављања цене на емоције којима се најлакше манипулише. Папир све трпи, али најјачи отпор сензацијама и лажним информацијама јесте традиција „Гласа Подриња“, 75 година трајања и аманет претходника на овом месту, односно стотина хиљада читалаца који су нам пружали поверење три четвртине века. Свесни смо да новински папир пружа могућност писања нечега што ће лако доћи до јавности, оставља траг. Данас ту привилегију имају многи, кроз већ поменуте канале друштвених мрежа, док на нама стоји одговорност и поштовање оних који ће откуцана слова прочитати. Желимо да будемо ваш извор информација, одговорни чинилац јавног мњења, а не они који ће злоупотребити ваше поверење.
Недавно је на друштвеним мрежама „појавила“ вест о наводној првој жртви корона вируса у Шапцу, где је као извор наведен „Глас Подриња“. Иако наизглед безазлена шала оправдано је узнемирила јавност.

Окарктерисани смо као лист склон сензацијама, непровереним информацијама, а потом као редакција која нема разумевања за „духовитост“ и не схвата интерну досетку. На нама није да анализирамо мотиве и смисао за хумор појединаца, али одређене теме не треба да буду предмет шале, посебно у овако осетљивом времену. Иза сваког текста стоји новинар, његов потпис, али и целокупан тим „Гласа“. Редакција (главни и одговорни уредник, новинари), техничка припрема, као и други службеници који улажу своје знање и ресурсе како би лист сваког четвртка био доступан читаоцима.

Сигурни смо да већина оних који нас читају и прате разумеју положај у коме се налазимо ми као представници „Гласа Подриња“ и представници позива којим се бавимо. Њима, али и свима који нам поклањају пажњу обећавамо да ћемо се и даље трудити да будемо лист који ће оправдати ваше поверење и бити извор информисања.