Живот као роман

Иако је у плану било да се овај текст објави раније, Случај је хтео другачије. Баш сада, у доба короне, ова прича има дубоку поруку о виталности и снази, ако хоћете и српском инату, о томе „како се бива од себе већи“. Шабачка легенда, Мирослав Милутиновић Шонда за неколико дана пуни 91 годину.
На самом почетку разговора, фудбал је био прва тема. Иако га је давно напустио, фудбал није напустио њега. А и како би, када је рођени фудбалер, „црни пантер провинцијског Уругваја“ како су га звали и запамтили.
Рођени Доњошорац, одувек је био окренут спорту, не само фудбалу, него и атлетици, кошарци, боксу. Као дечак од четрнаест година, пријавио се у ФК Раднички Зорка и стао на гол. Тада је све почело.
- Године ‘47, Мачва је играла једну утакмицу са Радничким Зорка, коју сам бранио. Тада ме је запазио Бата Киш. Пришао ми је, ухватио ме за руку и рекао: „Ти мораш прећи у Мачву, јер те чека велика каријера“. Оценио је да сам изузетан таленат за голмана.
То је био преломни тренутак. Определио се за стативе „провинцијског Уругваја“.
Прву утакмицу за Мачву, далеке '47, бранио је против Вараждина. Мачва је изгубила ту утакмицу и није се квалификовала за Другу лигу. Следеће, '48 године, било је “фамозно разигравање“ Пролетера из Осијека и Мачве.
- Одигране су три утакмице. Ја сам бранио у Шапцу 4:1, у Осијеку нисам могао због повреде кључне кости. Мачва је изгубила 5:2, али је та утакмица поништена. Трећа се играла на Звездином стадиону у Београду. Ту сам ја бранио и Мачва је ушла у Другу лигу.
Прекретница, ниоткуда
У Прву лигу Мачва је ушла 1950. где је остала две године. Пре тога, нашем саговорнику догодило се нешто што никада неће заборавити, нешто што му је „уништило младост“ и на шта ни данас нема адекватан одговор. А то је оно што човека изједа. Одсуство одговора на питање: „Зашто“?
- Било је лето ‘49. Једне ноћи, док сам читао књигу, неки Удбовац је дошао у мој стан и рекао ми да пођем са њим у Суп. Да ме нешто питају, рекао је. Отишао сам, не слутећи ништа, а завршио у затвору.
У соби без кревета, били су виђени Шапчани. И данас их зна поименце. (Иначе, не бисмо му „стали на црту“ када је памћење у питању). Био је ухапшен, појма није имао зашто.
- Хајде Шонда, звали су ме после неколико дана. Моји из собе мислили су да је Мачва интервенисала. Међутим, они су ме звали да ме ошишају. Само је један фудбалер Мачве дошао да ме обиђе, Патак, не знам како је успео да дође. Сутрадан су све из собе убацили у камион, „који је возио шофер Лаца“. Нису знали куда иду.
- Одједном, камион је стао. Лаца ме је позвао да напумпам гуму. Видим ја да је гума напумпана. Он каже: „Пумпај ти то мало“ и промрси: „Возим вас за Обреновац“.
Из Обреновца су, са ваљевском групом, возом ишли нишком пругом, дошли до Алексинца, а после, путем према Соко бањи, стигли у Суботинац. Тек кад су дошли, схватили су да су у логору.
- Било је пуно затвореника. Није било кревета, спавали смо на даскама... „Ништа не потписујте“, саветовали су нам правници.
Животне прекретнице. Сви их имамо, можда не тако драматичне, другачије, али су присутне. Као тест издржљивости. Провера вере у себе. У Живот. Бог би знао.
- Добио сам две и по године. Једно вече морали смо да трчимо од улазних врата до рефлектора и митраљеза, да станемо уз жицу, причам голу истину, скинемо све са себе и останемо у вешу. Била је јесен. Стајали смо од девет до два после поноћи. Ја сам се мало мрднуо, случајно закачио жицу и ударила ме је струја. Рекао сам свима да се не померају ни за живу главу.
Најпре је радио на зидању пекаре, а потом су га одвели у алексиначки рудник, где је долазио сваки дан на посао, два и по месеца. Умирао је, каже, првих десет дана, 250 метара испод земље.
- Нема бољих људи на свету од рудара. И сада кад се сетим њих, могао бих да плачем зато што су изгинули. Они су ме храбрили, од њих сам увек добијао доручак. После месец дана, једва сам чекао да идем да се окрепим.
После три месеца, зачуло се звоно. Прозивали су их. Како би ко изашао, више се није враћао. Опет нико није знао зашто. Цео логор је изненада био амнестиран.
- О овоме нико није писао до сада. Рекли су нам да смо ту зато што не ваљамо, да су многи од нас крали табакере по возовима. Такво је време било.
Шонда, играј и ћути
Када се вратио у Шабац, био је четвртак. Био га је „живи срам да изађе на улицу, због девојака“. Прихватио га је „неки адвокат, Никола Јеросимовић“. Код њега се окупао и спавао, нигде није мрдао. Чврсто је решио да више никада не игра фудбал.
- У суботу су ме Никола и Боса позвали да идем у Зелени венац, на музику. Дошао је конобар и рекао чика Николи да ме зову да дођем за један сто. Одем ја, а кунем себе што сам дошао. Рекли су ми да сутра морам да браним утакмицу. Одговорио сам им да не мислим више да играм фудбал, да хоћу да завршим Гимназију и да студирам. Речено ми је да будем сутра у један сат на игралишту. Морао сам да будем на голу зато што је било „Бити или не бити“ за улазак Мачве у Прву лигу. Чика Никола Пиња апотекар ме је саветовао: „Шонда, играј и ћути“. У свлачионици сви су се већ обукли, а у мени се кува, како ћу да истрчим, оволика публика, а ја робијаш. И то све због девојака. Која ће са мном да буде? Везујем копачке, а прозивају ме да гњавим. Истрчавам, а игралиште ми се љуља.
И опет, тако се дешава, верујемо, у свим животима. Прво смо на испиту, а онда морамо да дамо своју реч. Да одговоримо на изазов. Покажемо сопствени избор.
- Одједном је у мени нешто пукло: Отишао сам на гол, ступио десном ногом, као и увек и помислио: „Неће ми дати гол!“ Бранио сам као да уједам. Добили смо Наша крила са 1:0. Мачва је била четврта на ранг листи, али су се Наша крила расформирала те године и ми смо улетели у Прву лигу захваљујући тој победи.
То је ТАЈ тренутак на раскршћима. Круцијални. Он одређује даљи ток нашег живота, да ли ће ићи низбро, или узбрдо, лево или десно, напред или назад. То знају сви који имају одређену „километражу“ и промишљају о својим одлукама, пре или касније.
- Тај тренутак и победа, пре свега, самога себе, помогла Вам је касније у животу, упитали смо га.
- Да знате да јесте.
Стоматологија,
игром случаја
Када је завршио Гимназију, на студије стоматологије су га уписали. Буквално. Хтео је да студира Шумарски факултет, није ни знао шта је стоматологија.
- Имао сам кума, Рашу Лукића. Он је студирао архитектуру у Београду и замолио сам га да ме упише на шумарство. „Уписао сам те“, каже, „на стоматологију, на шумарству није било места“. „Шта ти је то?“, питао сам га. „То ти је на Медицинском факулету, за зубе“. Тек после неколико година, Раша ми је признао да ме није уписао на шумарство зато што није имао новца за трамвај да оде до Земуна, где је тада био Шумарски факултет.
Играо је фудбал и тако финансирао студије. Но, није било могуће и једно и друго задуго. Морао је да се определи. Имао је мајку која је живела на селу и није могла да га издржава. „Мука је то била“, каже. Када је, у најбољој форми, у 28. години, донео одлуку да заврши са фудбалом и посвети се факултету, продао је део имања у Прњавору и ускоро дипломирао. Најпре је радио у Колашину у Црној Гори, а потом у Калесији код Тузле, где је провео годину и по. Одатле је отишао у Коцељеву, а из Коцељеве у Шабац.
- Одмах ме је Томић послао у Медицинску школу, на зуботехнички смер, који сам основао. Дванаест година сам предавао протетику и технологију материјала. Извео сам неколико генерација.
Паралелно са професуром, радио је у болничкој амбуланти Медицинске школе. Добио је специјализацију из Дечје превентивне стоматологије, иако је предавао протетику. А фудбал? На Мачвино игралиште није отишао 35 година.
- Не могу. Волео сам фудбал, волим га и сада, али не могу да одем.
Девојке нису одустале од њега. Оженио се Зорком, коју су Шапчани звали Сеја. Била је специјалиста медицине рада и начелник те Службе. Иако дванаест година млађа од њега, отишла је рано, ‘88 године. Има сина Николу, кћер Светлану и троје унучади - Мирослава, Јована и Невену.
Виталан и покретан, пензионерске дане проводи у евоцирању успомена са пријатељима, посебно на фудбалерске дане, али и лов и риболов, које је страсно волео.
Када подвучете црту, питали смо га, како Вам изгледа Ваш живот?
- Борио сам се. Кад све саберем, мој живот је као роман.

Примаријус др Мирослав Милутиновић рођен је 1929. у Поп Лукиној улици у Шапцу. Основну школу завршио је у родном граду, а '48 Средњу фискултурну школу у Земуну. У лозничкој гимназији предавао је фискултуру годину и по дана. Потом се вратио фудбалу и матичном клубу Мачва, па је Гимназију у Шапцу завршио ‘54 године. Исте јесени, уписао се на Стоматолошки факултет „већ овенчан славом бравурозног чувара мреже провинцијског Уругваја“, који је две године пре тога други пут био у Првој савезној лиги.
У Медицинској школи био је први наставник протетике на Зубнотехничком смеру. У радном веку бавио се протетиком и технологијом протетичког материјала да би потом сав труд усмерио на дечју превентивну стоматологију. Специјализирао је ‘81, а примаријус постао ‘88. Његови стручни радови објављивани су у зборницима са југословенских конгреса стоматолога. Као признање за постигнуте резултате добио је диплому Српског лекарског друштва. Као ментор Стоматолошког факултета, едуковао је многе специјализанте дечје стоматологије.
Од осамнаест година које је посветио Мачви, најдраже су му оне од ‘48 до ‘52. Од прволигашких утакмица из 1951. прославила га је она са Црвеном звездом, коју је Мачва, усред Београда, поразила са 2:1. О Милутиновићу на голу, кога су одушевљени навијачи изнели на раменима, писала је целокупна југословенска штампа.

АНЕГДОТА СА ПРИНЦОМ ЂОРЂЕМ КАРАЂОРЂЕВИЋЕМ
„У Београду сам једно време становао код пријатеља принца Ђорђа Карађорђевиаћ, у Бирчаниновој 34, код тетка Спаске и чика Бате Стојимировића Јовановића. Ту је становао и Сејин брат. Ту смо се упознали. Сваког четвртка сам отварао врата Ђорђу Карађорђевићу. Био је то чудан Црногорац, али најбољи борац на Солунском фронту. Права људина. Тетка Деса је супер спремала доручак. Једном, неко га је питао какав је доручак, рекао је, а био је уверљив: „Ама, молим вас, никакав“. Деса је побледела, умало у несвест није пала. А он додаје: „Ама, молим вас, нема више“