(Не)видљиви хероји

„У добру сви су ту, а када долазе тешка времена сви се склањају“, рекао је Жарко Лаушевић. Међутим, постоје и људи који се не уклапају у ову сентенцу, који су ту око нас чак и у овим тешким временима, као што је ово доба COVID-а 19. Људи који су спремни да се ставе на располагање и помогну онима којима је помоћ заиста неопходна, при томе ризикујући чак и сопствено здравље, као што то свакодневно раде сви у здравству. Такви су и апотекари, фармацеути и фармацеутски техничари, најдоступнији здравствени радници, на првим „борбеним“ линијама, на располагању својим пацијентима. На својим плећима носе велики терет, обезбедити све што је неопходно од лекова, дијететских суплемената, толико тражених маски, рукавица и алкохола, дати савет како да се заштите, умирити своје преплашене пацијенте.

За њима не заостају ни младе колеге, студенти. Једна од њих је и Јована Илић из Ваљева, студент треће године Фармације, Високе медицинске и пословно-технолошке школе стуковних студија Шабац. И док неки од њених вршњака шетају по парковима, уживају у зрацима Сунца, испијају пиће по кафићима, гледају телевизију и играју игрице, Јована је школску клупу, предавања и вежбе и сигурност и удобност родитељког дома заменила униформом Црвеног крста Ваљево, чији је волонтер годинама уназад.

Јована, заједно са другим волонтерима, несебично помаже старим лицима, пензионерима, нашим родитељима, бакама и декама, да што безболније прегурају забрану изласка из својих домова. Јована учествује у достављању хране из народне кухиње на кућну адресу, набавци и достављању лекова, намирница и свих других неопходних артикала за лица старија од 65 година, а ту је и да им својим благим осмехом и лепом речју, правовременим саветима, својим стручним знањем, пружи помоћ, подршку и утеху, измами осмех, помогне да се бар на трен осете боље и безбедније, да их у случају неких проблема упути на Штаб за ванредне ситуације. Јована и њена годину дана старија колегиница, Бранка Ђурић, су и до сада као волонтери Црвеног крста учествовале у Акцијама добровољног давања крви, Акцијама промоције јавног здравља и превенције болести, на такмичењима у пружању прве помоћи.
Када сам Јовану обавестио да желим да сви чују за њену хуманост и пожртвованост, стидљиво ми је рекла да се нада да ће њен мали учинак помоћи другима да се прикључе овако важној и битној организацији и пружити мотивацију да помогну људима из свог окружења.
Јована и Бранка ово раде из чисте хуманости, правог исконског алтруизма, скромне и стидљиве, али храбре, не желећи да ово превише истичу, не желећи личну промоцију на невољи других. Али ја, као њихов професор, имам потребу да ово са вама поделим, осећајући велику захвалност и поштовање према њиховој хуманости.
Поносан сам на Јовану и Бранку, које су ми показале не само да су јако добри и вредни студенти, добре колегинице, већ свака од њих и велики Човек. Положиле су и овај животни испит са највишом оценом. Из овога ће изаћи јаче, спремније да се суоче са животним изазовима и искушењима, испуњене задовољством због осмеха на лицима људи којима су помогле, надам се без икаквих последица. Направиле су прави избор за своју будућу професију, јер су фармацеути, као и други здравствени радници хумани и племенити, увек на висини задатка, чак и онда када је то најтеже.
Поносан сам и на све своје колеге здравствене раднике али и на све своје студенте, било да су на својим радним местима или негде волонтирају и помажу. Велику захвалност упућујем и свим другим волонтерима, свим радницима који су упркос великој опасности на својим радним местима. Хвала и свима који су остали у својим кућама, јер и на тај начин помажу у овој великој борби. Сви су они (не)видљиви хероји овог времена. У овом рату не може победити појединац, већ велики број обичних, невидљивих и неприметних хероја, којима свакако припадају сви здравствени радници као и ове две хумане студенткиње.