Форти као кнегиња Љубица

Да књажев ађутант Милован Пејчиновић није испричао знаменитом Милану Ђ. Милићевићу 1873. године како се Милош Обреновић оженио Љубицом Вукомановић тај догађај би отишао у заборав. Такве и сличне ствари се нису причале у Србији оног доба свима и сваком. Љубав се крила ко највећа срамота. Међутим књаз Милош се одао како то беше.

Оженио се гоља
Догодило се то баш у бечкој опери. Књаз је седео у својој ложи кад на једном на бину излете тада чувена аустријска играчица Форти. Књаз чим је опази удари се руком по колену и гласно рече:“Е, чиниш волко, Миловане, ево оваква је била Љубица кад је била девојка!
Опчињен игром швабице Форти, у којој је препознао Љубицу, Милош се до краја одао свом ађутанту: „Служио сам у Добрињи код зета Саве. За њега је била удата моја сестра Стана. Додијало ми да будем код њега. Мој зет Сава је био веома прек човек. Набеси се брзо, па што дохвати тим бије. Ја се одлучим да одем у Брусницу код старијег брата Милана који је већ био добар госа. Радио је у ортаклуку са Турчином Чор Зуком. Нисам смео ићи путем. Пре тога у механи сам појео неколико сомуна па нисам имао чим платит.
Ударим ја пречицом. Кад на једном извору мајка и ћерка перу рубље. Чим сам угледао Љубицу остале ми очи на њој. Оне су се мене уплашиле. Изашле су одмах из воде. Ја сам се ту изувао и обувао читав један сахат. Мора да су ме клеле. После ми је Турчин Чор помогао да се оженим. Иначе брат Милан беше против. Каже, нисам имао ништа, што је и тачно. Где да се женим, гоља...
Књаз је цео свој век провео са кнегињом Љубицом, коју је истински волео, иако је био поводљив за женама што се није могло сакрити.

Долазак младе Петрије
У својим државничким пословима књаз Милош је био познат што све брзо решава. Међутим када је на његов двор стигла млада Петрија удовица некаквог трговца из Сарајева, тај обичај се променио, што је најпре приметила кнегиња Љубица.
Догодило се док је књаз Милош живео са породицом у Црнићу. Млада Петрија је дошла да се пожали књазу неби ли јој помогао да реши неке проблеме.
Ја сам јединица богатог оца, рекла је Петрија. Свом човеку сам у мираз донела велике новце. Човек ми је био трговац. Он је силан новац дао на зајам, по Србији, а ето, смрт га снађе на пречац. Тако да велике суме остадоше код ових људи.
Тад Петрија поче да ређа све људе који су дужни њеном покојном мужу, да би на крају рекла: „Молим ти се господару, да заповедиш тим људима да ми врате новце које су примили од мог човека. Ја сам их молила на лепо али они не дају...
Гледајући онако младу и лепу Петрију књаз уздахне па рече:“Та се ствар, снахо, не може свршити тако лако и брзо. Ја ћу наредити да се ти људи притегну, али ће проћи док се од свих не добију новци или одговори. Зато ти иди кући, па што се наплати, послаће ти се преко сарајевског паше.
Господару! Узврати узнемирено Петрија. „Молим ти се да ми новац не шаљеш преко Турака, јер што у њихове руке дође то моје очи неће видети. А, управо ја се и немам куд враћати...
Књаз погледа Петрију и малопоћута, па рече: „А ти иди онамо Љубици, нек ти нађе каква посла, докле се ствар не сврши.
Књазу је било по вољи да Петрија онако млада и лепа што дуже остане у његовој близини.

Љубичино кајање
У тренутку када је кнегиња Љубица убила из пиштоља Петрију била је у благословеном стању. Исте године родила је сина Милана. И добро упућени кажу да јој је књаз Милош само због тога опростио. Иначе би јој пресудио, како је он то знао, због убиства Петрије.
Пред саму смрт кнегиња Љубица се горко кајала што је усмртила Петрију.
Зна се да је умрла 1843, године у Новом Саду. Памте се њене речи:
Много грехова имам. Њих ће ми милостиви Бог опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се неће ми никада опростити! Куда ме само занесе моја женска памет? Кад бих ја убила све његове пријатељице за које сам знала, могла бих побити толико тог света. Грешна друга шта учини!
Изговарајући ове речи, наводно Љубица је затражила мало воде у једној шољици и у њој опрала врхове прстију обе руке, а онда ту воду попила. Ништа није рекла, а убрзо је издахнула.