Не желим да будем нигде осим овде

О доктору физике, Татјани Живковић, писали смо у нашем напису „Поларна светлост Србије“ (17.08.2017), у оквиру фељтона Успешни Шапчани. У Норвешку је отишла у 21, а докторирала у 31. години. Када је (у Шведској) завршила постдокторске студије, запослила се у једној од најстаријих норвешких фирми као data scientist. Углавном се бави програмирањем, а за анализу података користи статистичке методе и пробабилистичку физику. У престоници Норвешке живи са супругом, Јун-аром са којим има два сина, Адријана и Стевана.
Прошли пут си нам рекла да си, откада живиш у Ослу, више везана за Шабац него у детињству и да користиш сваку прилику да дођеш у родни град. Како је данас, у време светске пандемије? Да ли ти недостаје Шабац?
- Шабац увек носим у свом срцу, али сада, у ситуацији у којој смо се нашли, први пут ми не недостаје, вероватно зато што никоме ништа не недостаје из тренутно расположивог света, осим, можда, сећања.. Волим да будем на југу Европе, где је и мој Шабац, радо сам одлазила у Италију, Грчку, Шпанију... Сада не желим да будем нигде осим овде где јесам, зато што имам највеће шансе да изађем из куће због мале густине насељености.
Како је организован живот у Ослу у овом (не)времену?
- Могу да знам онолико колико прочитам у новинама, пошто се не дружимо ни са ким већ четири недеље. Деца не иду у школу, ми не идемо на посао. Природа мог посла је таква да могу да радим од куће, за компјутером. Не виђамо се ни са ким. Пре две недеље, наше комшије које су из Новог Сада, дошле су у наше мало двориште и дружили смо се на препоручениј раздаљини. Иначе, сваки дан излазимо, шетамо, трчимо, возимо скејтборд и не носимо маске, јер немамо контакт са другим људима. Нема потребе да нам уведу полицијски час зато што је, како сам већ рекла, мала густина насељености. Занимљиво, увек ми је у Норвешкој то сметало, као да смо стално у карантину, а сада ми је драго због тога. У центру Осла, где има пуно странаца, много је већа густина насељености и тамо је, вероватно, највећи извор короне.
Има ли панике?
- Нисам приметила. Ја сам се успаничила само једном, пре 22 дана, када су се одлучили за ванредне мере. Тада су људи куповали поврће, тоалет папир, пелене и слично. Од тада, не примећујем панику. Људи су доста опуштени, виђам их када је лепо време, понекад баке како играју фудбал са децом, али то није правило. У Норвешкој, стари људи не живе са децом и унуцима, него у својим становима, или старачким домовима и на тај начин имају мању шансу да се заразе. У нормалним околностима, старији људи би сада били на Канарским острвима, или на југу Шпаније, у својим викендицама.
Бојиш ли се?
- Не бојим се уопште, не смем да се бојим зато што мислим да ово може да потраје сигурно још месец дана, а можда и дуже и, ако се будем плашила, онда ћу психички бити веома нестабилна. Мислим да би сви требало да се потрудимо да останемо не само физички, него и психички здрави. То је јако важно. Видим да људи почињу да бивају нестабилни, а ово је тек почетак. Када кажем да се не плашим, прецизније би било – не дозвољавам себи да се плашим.
Према твојим прогнозама, односно, графиконима које радиш, када ће да ескалира пандемија, а када ће почети да опада?
- У Србији би врхунац пандемије требало да буде од средине маја до почетка јуна, не крај, него највећи број случајева. Чим број почне да опада, смањиће се и рестриктивне мере. У Италији би већ почетком маја требало да буде врхунац, који је у Кини већ достигнут и сада је плато, нити пада, нити се повећава. После тога би требало да буде опуштеније, можда ће почети да раде школе, а људи мало више да се крећу, што би било добро, требало би да подигнемо имунитет.
На који начин радиш графиконе?
- Разматрам два случаја. Први случај: Модел је са 3 диференцијалне једначине, где су 3 непознате број подложних болести, број заражених и број имуних (оздрављени и мртви). Број заражених из модела упоређујем са подацима из здраствених институција. Параметри модела су “колико је особа дана заразна” и “колико људи око себе може да зарази”. Овај други параметар сам смањила са 3 на 2 човека, пошто је уведен карантин у Србији.
Други случај: ту допуштам да се број људи које један човек може да зарази спонтано мења и варира, пре и после увођења полицијског часа. Разлог за “спонтано” мењање параметра је што се људи више друже када је лепо време, чињеница да су поједини људи подложнији вирусу од других, и друго. Модел у првом случају се зове “детерминистички” јер је сасвим одређен и предвидив. У другом случају је стохастички, јер параметар који се “спонтано” мења утиче на непредвидиво понашање система.

БРОЈ ОБОЛЕЛИХ НА 10.000 ЉУДИ
„Пре неки дан пронашла сам базу са Универзитета Џон Хопкинс, где све здравствене установе у свету шаљу податке. На основу тих података, правим графиконе за сваки дан и могу да упоредим трендове раста у разним земљама. Тај тренд у Србији је много блажи него у земљама са којима сам је поредила у графикону. Увек приказујем број случајева оболелих на 10.000 становника. Тако је лакше упоређивати земље.“

ДИСЦИПЛИНА СЕВЕРА
„У Норвешкој сви прихватају ванредне мере, иако су дошле преко ноћи, пре три недеље. Имамо среће због кретања јер је мала насељеност, али је све одмах затворено - фризерски салони теретане и, наравно, кладионице. Најгори дан је био прошле недеље. Тада смо имали 385 регистрованих. Мање смо погођени, не само због густине насељености, него и због навика људи који се иначе радо мимоилазе, не љубе се, не грле, немају много контаката са другима.“