Увек се тражи једна више

До пре десетак дана у Коцељеви, као и у већини места у Србији, било је тешко пронаћи заштитне маске. Несташица ових производа делимично је ублажена захваљујући хуманости и ангажовању оних који су их шили и углавном поклањали.
То је чинила и четрдесетчетворогодишња Марија Вуловић из чије кућне радионице је до сада изашло око 300 памучних маски. По занимању је комерцијалиста а од увођења ванредног стања ради од куће и након што обави своје пословне обавезе, рачунар и телефон мења за машину, платно, конац и иглу и ужива у мисији шивења маски.
У тајне шнајдерског заната проникла је још као дете, уз мајку која се бавила овим послом. Материјале проналази у својој кући, док ластиш и тракице купује. Цео живот је, каже, провела уз машину за шивење и увек је у себи налазила неку креативну црту.
–У Коцељеви у почетку није било маски и дошла сам на идеју да почнем да их шијем. Увек ми се некако тражила једна више. Виђала сам људе којима су биле неопходне а нису их имали и онда ме је све то некако покренуло да их сама шијем и поклањам члановима своје породице, сестрама, рођацима, пријатељима, комшијама, суграђанима...Ко год ме је питао ја сам му радо сашила по две-три маске. Шила сам искључиво од памучног материјала како би могла да се користи више пута- открива Марија.
Њене маске носиле су продавачице у продавницама, пекарама и на киосцима, фармацеуткиње у апотекама, медицинске сестре и лекари.
–Заиста ми је намера била искључиво да помогнем обичним људима којима је помоћ била неопходна, а била сам у прилици то да учиним. Видиш људе који те беспомоћно гледају и моле да им сашијеш једну маску. Сестра и ја смо васпитане тако да се никада не радујемо туђој несрећи већ да саосећамо са другима и радујемо се њиховом успеху и срећи. Увек се трудим да помогнем у свакој прилици и ово је нешто што доживљавам као нормално и природно. Осећај да можеш некоме да помогнеш је заиста леп- истиче Марија и додаје да је једина позитивна ствар у ономе што је задесило планету то што смо поново усмерени једни на друге.
–Није ова пандемија ништа добро донела и ја се молим Богу да што пре прође и да се заврши што је могуће безболније. Једино што сматрам да је добро јесте то што ће се људи зближити. Зближиће се породице. Мислим да је много раздора било у породицама и да је темпо живота такав да људи једноставно нису навикли да време проводе са члановима своје породице. Отуђили смо се. Е, то се сада, чини ми се, мења. Можда ћемо научити лекцију и поправити фамилијарне односе. Нама је требала нека корона да дође да би млади помогли старима, да би стари сели да се одморе и да не излазе, да не морају да раде...- поручује ова хумана житељка Коцељеве која наставља да шије и поклања заштитне маске онима којима је то и даље неопходно.

ИЗРАДА МАСКИ КАО ПОРОДИЧНА МАНУФАКТУРА
За разлику од Марије која је уз машину за шивење одрастала, тридесетдвогодишња Невена Ђермановић се са овим занатом први пут сусрела на почетку несташице заштитних маски за лице. Никада раније није села за машину нити шила, али се све променило када је одлучила да са тавана спусти свекрвину машину и коначно је покрене након три ипо деценије. Каже да јој на почетку ништа није било једноставно те да јој је за израду прве маске требало сат времена. Међутим, време израде за сваку наредну се скраћивало да би сада то чинила за 5-10 минута.
–Нисам имала никаквог искуства али ме је мотивисала ситуација у којој смо се нашли јер нисмо имали где да купимо маске. У апотекама их није било а свима су биле неопходне. Прво сам сашила за своје укућане али се то после проширило. Шила сам родбини, комшијама, људима који су запослени у пекари, највише нашим клијентима у књиговодственој агенцији у којој радим. Шила сам за своје родитеље и родбину у Ваљеву, другарима, свима- прича Невена.
Мада бројеви нису важни октрива да је до сада сашила преко сто маски. Све их је поклонила али истиче да јој је веома важно то што је успела да помогне суграђанки, онколошком пацијенту, којој је сашила маске како би могла да уђе у болницу на лечење и добије неопходну хемиотерапију.
–То ми је било баш битно и веома ми значи што сам била у прилици да јој помогнем на овај начин. Некако су ми, управо те прве маске поклоњене мојој суграђанки биле најбитније и највредније- каже ова млада жена која је случајно открила нови таленат.
–Све ово што радим ја и други људи говори о људскости, о хуманости, о потреби у нама да помогнемо другима, о оним осећањима која су заправо у нама али смо на њих заборавили, запоставили их. Ја сам покушала да пробудим сва та осећања у људима, да проширим осећај солидарности и хуманости и да покренем и друге људе да ураде нешто и да помогну у оквиру својих могућности. Потичем из ваљевске породице у којој су моји баба и деда били велики хуманисти и једноставно сам одгајана у том маниру. Сада живим у породици у којој су супруг и свекар добровољни даваоци крви. Свекар је био давалац преко сто пута- истиче Невена.
Између пословних и кућних обавеза, улоге родитеља која, између осталог, подразумева и активно учешће у образовању ђака првака, проналази време да готово свакодневно седне за машину и изнова покаже своју хуманост. У томе јој помажу сви укућане. Израда маски у овом дому личи на породичну мануфактуру.
–Супруг често преузме бригу око домаћих задатака и проводи време са децом док ми је помоћ свекрве и ћерке у процесу израде маски од непроцењивог значаја. Свекрва ми кроји материјал а седмогодишња ћерка Анђела их пегла- објашњава Невена.
До неопходног материјала за израду заштитних памучних маски долазила је тако што их је добијала на поклон од брачног пара Радовановић, Саше и Слађане, власника једне продавнице метраже у Коцељеви.
Из њене кућне радионице до корисника су углавном долазиле маске са цветним дезенима јер су се људи, упркос свим недаћама, носећи их ипак боље осећали. Разбијале су туробност, уносиле позитивност, давале наду.
–Драго ми је када неком могу да помогнем и зато још увек поклањам маске. Много изазова је сада пред нама и много рада, јер је важно да свако да допринос и да учествује у борби у којој Србија мора да победи- напоменула је Невена.
Мудри људи подсећају да ништа није дошло а да није прошло. И добро и зло. И пандемија ће, пре или касније постати прошлост, али ће у њој остати записано да у тешким временима добри људи постају још бољи.