Будућност је непредвидива

Свој крај памтим по мирису сена и тек убраног парадајза, по неким неасфалтираним путевима, укусу маминих крофни, дрвеној клацкалици коју нам је тата направио, чаркама и помирењима са братом, прескакању ластиша са другарицама из комшилука, игрању одбојке преко капије, трчању, игрању жмурке до касно у ноћ са децом из улице, цртаћу у 7 увече, једној тети које смо се сви плашили, тетка-Дани и чика-Милисаву који су брата и мене често чували док су нам родитељи радили на пољима, по једној тетка-Драгици, вожњи бицикла, одласку код Деје и нашој куци Моники. Касније, и по предугим телефонским разговорима са две Јелене, прављењу колача, по путовању у школу до Шапца сваки дан, по неким дечацима, пријатељствима из аутобуса, спавању код другарица у Шапцу, по IV-2, по разредној Цеци Дерањи, по рецитовању, по Магистру и по математици.

Ето, о Мачви, баш онако како ју је и Јанко Веселиновић описао: “Ко хоће да зна њене дражи и њене лепоте, тај мора живети у њој. А ко проживи у њој, тај је лако не оставља, или, ако је баш мора оставити, никад је не заборавља.” - за „Глас Подриња“ присећа се свог детињства и одрастања у срцу Мачве докторка Марија Зарић. Наша саговорница, рођена је 1980. године у Шапцу, а више од две деценије живи и ради изван граница матичне земље. Диплома Медицинског факултета у Београду била је почетна станица на академском и пословном путовању. Од 2017. године, Лондон, престоница Уједињеног краљевства, дом је за докторку Зарић, а престижни Оксфорд универзитет и Џенер институт локација где Марија изучава вакцине против маларије, а сада и корона вируса.

Уколико се осврнете на мапу свог одрастања, школовања и каријере (Дубље, Шабац, Београд, Богатић, Белфаст, Лондон) путања је врло интересантна. Колико је могуће планирати будућност?

Наравно да будућност не можемо унапред скројити. Никад се не зна шта нас чека иза ћошка. Али можемо бити мотивисани циљевима које смо зацртали, трудити се и радити да на тој путањи останемо, при том не заборављајући да будемо пажљивији и опрезнији док се том ћошку приближавамо. Мислим да избори које сами правимо у великој мери утичу на нашу будућност.

Када сте схватили да је медицина Ваш животни позив?
Искрено, нисам била од оних ђака који много унапред знају шта ће бити њихов позив. Природне науке су ми добро ишле, а у Гимназији сам посебно волела математику и једно време сам размишљала да упишем програмирање. Знала сам да бих највише уживала студирајући нешто што се заснива на математици, али сам преиспитивала чињеницу да бих онда већи део живота провела радећи уз рачунар, а као осамнаестогодишњакињи, то ми се некако чинило монотоним. Посао лекара ми је изгледао динамичнији због утиска да ту ниједан дан није исти, и да бих имала прилику да континуирано учим кроз праксу. Такође, свиђала ми се идеја да кроз посао помажем и будем у сталном контакту са људима, што је више одговарало мојој визији идеалног занимања.

Знала сам да медицина значи више времена проведеног у меморисању чињеница и вероватно, за мене, више одрицања. Била сам неодлучна до самог краја, па сам уписала и Електротехнички и Медицински факултет у Београду, али ето, на крају се одлучих за медицину вођена чињеницом да можда вреди „жртвовати“ шест година да бих касније цео живот радила нешто што више одговара мојој личности и темпераменту.

Медицински стручањаци који долазе из Србије су цењени у иностранству. Шта видите као предност образовања у нашој земљи?
Мислим да је пресудно то како наш систем образовања још од основне школе обликује децу. Од првог разреда изложени смо сталним тестовима, оцењивањима, изненадним писменим вежбама, усменим испитима. Добра страна таквог приступа је што се деца развијају у људе који умеју да се носе са притиском, који су довитљивији, вештији, брзо размишљају и знају врло лако да се снађу у непредвиђеним ситуацијама. То су особине које се цене у медицинској струци.

У Енглеској је образовање доста усмерено на практичну примену, нпр. деца већ у другом разреду основне праве презентације и раде на рачунарима. Приступ је другачији, не дају им оцене у току године, осим на завршним испитима, пази се да не знају ко је бољи, а ко лошији ђак. Више им се излази у сусрет. На факултетима је помоћ увек доступна, чак и обавезна, ако студент, не положи испит. Наравно, сваки систем има своје предности.

Шта Вас је мотивисало да конкуришете за стипендију Queen’s University Belfast? Да ли је то био примарни избор?

Отишли смо у Белфаст јер је супруг конкурисао и добио стипендију за докторске студије са Queen’s University Belfast док смо били у Србији. Није било других прилика за усавршавање у том периоду. За студенте који долазе из земаља које нису чланице ЕУ, као што је Србија, било је прилично тешко да добију стипендију, те смо ту понуду, без великог размишљања и прихватили. Кад смо одлазили имали смо бебу од пар недеља, а после нешто мање од две године добили смо и другу. Како се наша мала породица до тада већ усидрила у Белфасту, нисам ни размишљала о другим опцијама, већ да конкуришем за стипендију на истом универзитету.

Балкан важи за трусно подручје, а Ви сте отишли у Белфаст који је у нашој јавности био познат по немирима. Како је град изгледао у периоду Вашег боравка тамо?

Тачно, Северна Ирска је имала проблема у прошлости, заснованих на религијској нетрпељивости протестаната и католика. Слушали смо да су постојале привремене војне касарне, полицијски час и сигурносни контролни пунктови по граду који су контролисали свако кретање. Мислим да та подељеност и данас постоји, али људи су то прихватили тако да то генерално не омета функционисање регије. Када смо отишли, 2007. године проблема није било, а град је већ порастао у сваком погледу.

Белфаст није лепотан у кога се заљубите на први поглед, али живећи тамо полако смо откривали његове скривене драгоцености (мноштво историјских знаменитости, добро очувану архитектуру, богатство културних садржаја, нестварну лепоту природе око града, и посебно топлину и гостољубивост људи који тамо живе).

Често се говори о одласку младих, талентованих и школованих у иностранство, а истовремено се помиње потреба да се врате у матичну земљу. Но, они који успеју ван граница буду потпуно заборављени.

Мислим да они прво буду заборављени, па тек после оду.

Ваша највећа мотивација, снага у животу и каријери?
Мотивацију налазим у људима који су посвећени, успешни, вредни, позитивни, упорни, објективни, а опет ненаметљиви, љубазни, скромни, саосећајни и несебични.

Шта је било најтеже у тренутку одласка из Србије, и највећи изазов са којим сте се сусрели?

Наравно, најтеже је било поздрављање са родитељима, пријатељима и фамилијом. Што се тиче изазова, можда су то биле последње две године мојих докторских студија кад сам остала сама у Белфасту са децом од две и четири године, јер је супруг због посла прешао у Абердин у Шкотској. Долазио је сваког викенда, а од понедељка до петка сам се са доста тога носила сама. Ипак, знала сам да је то у најбољем интересу породице, и нисам имала ни много времена да размишљам о потешкоћама.

Сада живите и радите у Лондону, престоници Уједињеног краљевства које прати “предрасуда” да странце не прихвата у потпуности. Колико ова тврдња одговара истини и реалности?

Три милиона људи, од укупно девет који у њему живе, су странци, односно рођени ван граница Велике Британије. То је град 280 националности и 300 језика, тако да можете да замислите ту културолошку разноликост коју у Лондону срећете на сваком кораку. Да би све то “опстало”, а функционише без проблема, неминовно је да постоји поштовање према другима, и толеранција за све видове различитости. Никад нисам разумела одакле Лондонцима репутација да су непријатни. Увек ће се зауставити да вам помогну, ако то затражите, осмехнути на улици, пожелети добро јутро. Ми у Србији Британце често декларишемо као хладне и безосећајне.

Британци нису хладни, они су само веома уздржани, и приватност им је јако важна. Воле да имају лични простор, али га дају и другима. У јавном превозу никада нећете видети људе збијене, увек је ту бар око пола метра размака. Укључивање у разговор са незнанцима није правило. Размениће неколико пријатних реченица, али ће се потом брзо повући. Такође, вредност којој Британци придају велику пажњу је уљудност. Воле да користе „молим“ и „хвала“. Измислили су невероватно сложене технике комуникације тако да кроз хумор, сарказам, шале на свој рачун успевају да на уљудан начин изнесу критику, или неко не баш пријатно мишљење. Британци нису ни безосећајни, напротив, небројено пута сам видела људе који остављају сендвич, или шољу чаја бескућнику који спава на улици.

Србија и Срби у о очима Британаца?
Не бих рекла да су Британци нешто много заинтересовани за Србију. Неколико пута сам у току разговора приметила да нису сигурни ни где се Србија тачно налази, мешали су је са Сибиром или Сиријом, док су ме неки и пријатно изненадили, описујући искуства током своје посете Београду и Србији. Онима који су је посетили посебно се свиђа наша ракија. Најчешће реакције су да знају за Новака Ђоковића, и фудбалере (Видића, Ивановића и Матића).

Лондон као светска метропола колико пружа могућности када је у питању пословни и приватни живот?
Сматрам да пружа доста. Можда није тако у неким другим енглеским градовима, али посла у Лондону увек има, само је питање желите ли. Лондон је скуп, пренасељен, загађен, али са друге стране, разнолик, жив и узбудљив град за живот. Без обзира на годишње доба, у Лондону увек има шта да се види, посети. Многи музеји и галерије су бесплатни. Постоје бројни паркови и зелене површине за шетњу и рекреацију. Јавни превоз је сјајан. Кухиње из земаља широм света су вам надохват руке тако да у Лондону увек можете угодити свом чулу укуса. И баш је како је и Шекспир рекао- “Уморити се од Лондона значи уморити се од живота.”.

Радили сте на King’s колеџу у Лондону као виши научни сарадник испитујући вакцину против ХИВ-а. Може ли се лаички објаснити шта овај вирус чини толико специфичним неколико деценија од детектовања да је још увек неизлечив?

Иако нема лека за ХИВ, постоје врло делотворне терапије који већини људи с вирусом омогућавају да живе дуг и здрав живот. ХИВ се лечи антиретровирусним лековима, који делују тако што заустављају размножавање вируса у телу. Ово затим омогућава имунолошком систему да се опорави и спречи даље оштећење вирусом. У терапији против ХИВ-а најчешће се користи комбинација лекова, јер се ХИВ брзо прилагођава и постаје резистентан. Неки лекови против ХИВ-а комбиновани су у једној таблети, познатој као комбинација фиксне дозе, и често више коштају. Људи којима је дијагностификован ХИВ обично узимају између једне и четири таблете дневно. Различите комбинације лекова против ХИВ-а имају различиту ефикасност код различитих пацијената, тако да се терапија коју оболели од ХИВ-а узимају индивидуално одређује за сваког. Да би се пратило колико је лечење ефикасно, мери се количина ХИВ вируса у крви (вирусно оптерећење). Једном када се вирус више не може детектовати, стање се описује као ХИВ-немерљиво. Већина људи која се свакодневно лечи антиретровирусним лековима достигне немерљиво вирусно оптерећење у року од 6 месеци од почетка терапије.

Са друге стране, вакцина чији је циљ да унапред заштити свакога и која би предупредила ХИВ инфекцију још није доступна. Мислим да постоји реална шанса да вакцина, која ће заштитити људе од инфекције, буде доступна за пет до десет година. Веома је тешко развити вакцину против ХИВ-а из више разлога. Док већина других вакцина делује подучавањем имуног система да ствара антитела која уклањају инфекцију, антитела нису у стању да неутралишу ХИВ инфекцију. Зато што ХИВ мутира врло брзо, тако да вакцином индукована антитела више не могу да препознају мутирану верзију вируса. Други изазов је то што постоји више различитих подтипова ХИВ-а, а различити подтипови преовлађују у различитим деловима света. То значи да треба развити вакцину која ће бити ефикасна против свих подтипова, што је тешко, или се морају развити различите вакцине против различитих подтипова.

Део сте тима Института Џенер који припада Универзитету Оксфорд и бави се истраживањем и развојем вакцина. У јавности постоји неразумевање о томе колико је времена потребно да се вакцина развија и почне са њеном применом код људи. Да ли можете да дефинишете фазе научног истраживања у поменутој области?
Развој вакцина је сложен и дуготрајан процес који се разликује од развоја конвенционалних лекова. Вакцине су предвиђене за употребу код здравих појединаца као превентивна мера док су конвенционални лекови усмерени на лечење већ постојећих стања. Циљ клиничког испитивања вакцине је да утврди да ли испитивана вакцина заиста штити од болести.

Пре него шо је вакцина доспе на тржиште, подвргава се дугом и ригорозном процесу истраживања, после чега следи вишегодишње тестирање. Просечан период за развој вакцине је од 12 до 15 година, мада су и изузеци могући када се вакцина пусти у примену по убрзаном поступку у случају избијања великих епидемија и пандемија. То смо имали 2015. и 2016. године у току епидемије Ебола вирусом, где се са применом вакцине почело само нешто више од годину дана после почетка првих студија.

У развоју вакцине, први корак ка идентификацији кандидата за вакцину је фаза предклиничког развоја. Током ове фазе, истраживачи пажљиво истражују и бирају најбољег кандидата за вакцину, вршећи специфичне тестове на ћелијским културама, или животињама. Информације о ефикасности, а пре свега безбедности тестиране вакцине, прикупљене овим студијама су од виталног значаја за започињање клиничких испитивања на здравим добровољцима. Испитивања фазе I укључују мали број здравих добровољаца (20-50). Истраживачи тада први пут тестирају вакцину на људима да би проценили њену безбедност, одредили сигурне дозе и идентификовали да ли постоје нежељени ефекти повезани са вакцином. Ово се постиже упоређивањем вакцине са контролном инјекцијом или неактивном супстанцом која се назива плацебо (нпр. Физиолошки раствор). Испитивања фазе I такође могу да обезбеде почетне податке о дози и времену потребном између вакцинација које доводи до оптималног имунолошког одговора. Ова прва фаза клиничких испитивања траје од 12 до 18 месеци.

Ако вакцина покаже оптималне резултате у фази I, тада се подвргава испитивањима фазе II током којих се вакцина даје већој групи људи (100-300) ради даљег оцењивања њене безбедности и способности да заштити од инфекције. Ова фаза дубље истражује правилан распоред доза и може трајати две, или више година.
Најперспективнији кандидати за вакцину крећу у фазу III која укључује 3.000 до 50.000 испитаника. Циљ ове фазе је спровођење опсежне студије која тестира сигурност и ефикасност у релевантној популацији пацијената на које је вакцина усмерена. Клиничка испитивања фазе III могу трајати од 3 до 5 година. Једном када се вакцина пласира на тржисте, спроводе се строге безбедносне контроле и откривања, процене, истраживања и објављивања било каквих нежељених ефеката после имунизације, или било ког другог проблема везаног за вакцину, имунизацију. Често се спроводе вишегодишња праћења како би се доказало да је заштита коју вакцина омогућава заиста дуготрајна.

С обзиром да је период пандемије, вируса са којим медицина до сада није имала прилику да се суочи, да ли сте због тога изложени одређеном притиску, као истраживачи у које полажу наду?

Мислим да сви ми који се бавимо оваквим видовима истраживања не подлежемо том притиску. Врло је важно да се одржи висок интегритет при извођењу студија, да истраживање буде безбедно за добровољце и да квалитет података који се добију током студија буде на највишем нивоу, како би могли да се донесу веродостојни закључци. Ниједан притисак не сме да утиче на те елементе, јер у супротном, ако се не водите овим принципима, може се догодити да почне примена вакцине која можда и није ефикасна, или чак и да наштети. Тим у Оксфорду, чији сам део ради веома напорно и даје све од себе да што пре испита ефикасност вакцине против Ковид-а 19, али компромиса нема када је реч о квалитету рада и безбедности испитаника.