Недостају клупа, катедра и табла

Средином марта школе у Србији су затворене. Школске учионице замењене су виртуелним и у њима су образовање најпре наставили основци. Оn line настава је недељу дана касније почела и за средњошколце. Од тада је прошло месец дана а ученици Средње школе у Коцељеви истичу да је једина разлика на први поглед та што нема директног контакта са професорима.
Међутим, стекли су утисак да је на овај начин градиво теже савладати, посебно када је реч о математици и сличним предметима који захтевају присуство предавача који би објаснио лекцију и отклонио недоумице у току часа.
–Те ствари нам не иду баш најбоље. То сам приметила да је генерално проблем свима а не само мени или мом одељењу. Сматрам да је то велики проблем- изјавила је ученица трећег разреда смера машински техничар за компјутерско конструисање Ана Марковић.
Са друге стране, предмети у којима је углавном заступљена теорија не представљају проблем за ђаке јер се начин предавања и учења не разликује много у реалном и виртуелном свету.
–Многи моји вршњаци се жале да се у овом систему много више времена проводи у активностима везаним за наставу и учење и да се то своди готово на читав дан. Пратимо наставу на РТС платформи или комуницирамо са својим професорима из школе који нам задају задатке или време проводимо у решавању истих и учењу нових лекција. Дакле, само се на први поглед чини да је мање времена потребно за похађање он лајн наставе у односу на редовну школу- рекла је Ана и додала да је једна од ретких предности овог начина учења то што је за решавање домаћих задатака остављено више времена.
–Од тренутка када професори пошаљу материјал до момента када смо у обавези да га обрадимо и вратимо је доста дужи период него у редовној школи. Опет, када се све обавезе саберу, on line настава одузме дан- оценила је ова средњошколка.
Ванредно стање и прекид наставе у школама није доживела као одмор јер је садашњи начин наставе далеко напорнији. Како каже, има предности али је доста више мана. Сам процес учења је тежи, захтевнији и неизвеснији заиста смо у обавези да по читав дан радимо и учимо. Сви моји другови имају овакав утисак- поручила је Ана.
Професори им радо излазе у сусрет и дају све од себе да ђаци што успешније савладају предвиђено градиво, али је и њима, сматрају ученици Средње школе у Коцељеви веома тешко јер су и сами преоптерећени и читав дан посвећени свом послу.
Према речима ове тинејџерке ни једна виртуелна учионица не може да замени ону праву, са клупама, катедром и таблом.
–Нисам веровала да ћу то икада изговорити али недостаје ми школа, учионица, клупа и табла, моји професори, друштво. Посебно нам је тешко што нема дружења јер ништа не може да замени комуникацију са другарима на одморима између часова. Одједном смо итекако добро разумели да ништа не може да замени ту живу, непосредну комуникацију између ученика и професора- истакла је Ана.
Коментаришућу увођење оцена у оn line наставу ова девојка је поручила да није одушевљена јер сматра да оне у овом моменту не могу бити меродавне, не одражавају реалну слику, те да би у школи оне биле засигурно другачије.
–Оно што ми се свиђа и што би требало можда чешће користити када се ствари врате у нормалу јесте употреба савремених технологија као допуна редовној настави и израда презентација, истраживачки рад, коришћење различитих извора информација. Мислим да је мојој генерацији лакше и занимљивије да заврше домаћи задатак у, рецимо виду презентације. Али, што се on line наставе генерално тиче мислим да нема много предности. Многе ствари ми морамо сами да схватамо. Сигурно ћемо бити на губитку што се тиче знања јер нисам сигурна да смо успели да на адекватан начин савладамо одређено градиво. Сада сам трећа година и знам да ће у наредној много ствари бити само надоградња овогодишњег градива а чини ми се да можда нисмо стекли довољно знања у овој школској години- сматра ова средњошколка која осим Средње школе у Коцељеви похађа и драмску школу “Први кораци” у Београду.
–И ова школа је такође у прекиду. Искрено, мислила сам да ће све ово брзо да се заврши али то се није догодило. Јако ми недостају викенди у Београду, у тој школи, недостају ми глума и сцена. Сада сам поново у класи код Игора Ђорђевића. Код њега и Ивана Јефтовића сам завршила прву годину а у другој сам била у класи код Аните Манчић- открива Ана.
Настава у школи глуме такође се одвија уз помоћ савремених дигиталних технологија али ова седамнаестогодишња девојка истиче да ништа не може заменити сцену и њене чари.
–Многе ствари могу да се савладају саме попут технике гласа, говора али велики проблем је, рецимо, глума. Ја професору могу перфектно да прочитам текст и да својим говором одглумим нешто, али је ту такође подједнако важан говор тела, мимика лица и све оно што иде уз то. Није могуће на тај начин савладати све тајне глумачног заната, финесе и то што чини глуму таквом каква она јесте. Ту смо заиста у хендикепу- каже Ана.
Адолесценти тешко подносе социјално дистанцирање, забрану излазака, затварање кафића. Тако је и са младима у коцељевачком крају али су свесни да не смеју бити себични и да је време да покажу солидарност са популацијом која је најугроженија.
–Да ми је неко раније рекао да ће се овако нешто догодити, рекла бих му да то није могуће. Чини ми се као да нам је неко прекинуо живот. Једноставно, у једном тренутку се све промени и ваше дотадашње дневне рутине више не постоје и није их могуће спроводити. Затворени смо. Надамо се да ће све ово брзо да прође и имамо обавезу да помогнемо и допринесемо тако што ћемо бити стрпљиви, што није својствено младима и остати код куће- поручила је Ана.