Мачвански љубитељи старина памте европејске манире Јеврема обреновића
За навек Мали Париз
„Царство“ Шапца је вечно, тако да „свеже“ звучи чињеница како је пре скоро два века, у време када је градом заповедао књажев брат, београдским пашалуком и из самог престоног Београда одзвањала свирка са гусала и гајди, а са прозора Јевремове ћерке Анке акорди клавира
На чињеницу да је Шабац у периоду када је њиме заповедао Јeврем Обреновић ( Од 1816. до 1831. године) стекао епитет првог клавира у тадашњој Србији, указује наш саговорник, угледни домаћин Драгорад Мисојчић-Лукарић, који је рођен у оближњим Шеварицама. Јесте да су га школовање и дугогодишњи рад довели у Шабац, али родни крај и очеву колебу, никада није заборавио.
-Али није Шабац био само прва варош Србије по клавиру. У Јевремово доба, сходно историјским записима немачког географа и путописца Феликса Каница ова варош помиње се као прва по стаклима на прозорима, европској моди, првом учитељу музике, првим креветима, стајаћој војсци (у касарнама), првој болници, апотеци, првом ренген апарату, првом фијакеру и још много чему, каже Мисојчић. Из његовог сведочења сазнајемо још да је тада овај град био капија Европе. Исто стоји у историјским записима. Поменути Феликс Каниц пише да је Шабац веома напредан и економски развијен град на граници двају царства.
Угледни Јоаким Вујић, бележи да је Јевремов конак имао једну већу просторију у којој се налазио огроман трпезаријски сто са столицама, док се у већини кућа тог доба јело са „синије“ и „троножаца“ око ње из једне посуде са дрвеним кашикама.
Такав „конак“ покушавали су многи да изграде, ангажујући чак исте мајсторе, али упућенији у ове послове кажу да им то никада није пошло за руком, без обзира што нису жалили новац.
Враћајући се на почетак ове приче, наш саговорник подсећа да је господар Јеврем Обреновић за учитеља клавира, своје ћерке Анке, ангажовао признатог Немца Јосифа Шлезингера. Подсећа и на Јевремову навику да рано устаје и чита европску штампу и вредне књиге тог времена.
Својеврстан европски манир Господара Шабачке нахије, „бо је у око“ многим конзерваторнијим круговима тог времена и самом Милошу Обреновићу који је становао у Крагујевцу. Није ни чудо јер у тадашњој Србији многи су још спавали на поду, а прозоре затварали хартијом, пенџерлијом.
Још један случај можда и најсликовитије говори о том времену. Јеврем Обреновић са супругом Томанијом, често је одлазио на пут, возећи се у фијакеру који су вукли прелепи и посебно „накинђурени“ белци (коњи расе липицанер) док се Милош са Љубицом још возио у таљигама. Чувши за „раскошан“ живот свог брата, књаз је наредио да му одузму фијакер и коње. И будући да је његова заповест брзо извршена, Јеврем је морао да наручи други фијакер и коње из Срема, што му није било тешко.
Али овај гест је допринео бржем развоју занатства у Шапцу. Својим креацијама у изради фијакера и чеза прочуо се Јован Апић, исти онај Коларица Јоца, кога помињу у варошкој химни, заједно са Тодором Кнежевићем и Црнгалијом Пантом. Они и сада „корачају“ у песми Цицварића али и многих других:“Ај, прошетали шабачки трговци, цвака-цвак...“ Наш почивши колега и дугогодишњи главни и одговорни уредник овог листа написао је и књигу о томе.
- Не мањка ни инспирација другим зналцима писане речи, који су све ово овековечили, али наравно и љубитељима старина које занимају овакве ствари, додаје наш саговорник
-Али није Шабац био само прва варош Србије по клавиру. У Јевремово доба, сходно историјским записима немачког географа и путописца Феликса Каница ова варош помиње се као прва по стаклима на прозорима, европској моди, првом учитељу музике, првим креветима, стајаћој војсци (у касарнама), првој болници, апотеци, првом ренген апарату, првом фијакеру и још много чему, каже Мисојчић. Из његовог сведочења сазнајемо још да је тада овај град био капија Европе. Исто стоји у историјским записима. Поменути Феликс Каниц пише да је Шабац веома напредан и економски развијен град на граници двају царства.
Угледни Јоаким Вујић, бележи да је Јевремов конак имао једну већу просторију у којој се налазио огроман трпезаријски сто са столицама, док се у већини кућа тог доба јело са „синије“ и „троножаца“ око ње из једне посуде са дрвеним кашикама.
Такав „конак“ покушавали су многи да изграде, ангажујући чак исте мајсторе, али упућенији у ове послове кажу да им то никада није пошло за руком, без обзира што нису жалили новац.
Враћајући се на почетак ове приче, наш саговорник подсећа да је господар Јеврем Обреновић за учитеља клавира, своје ћерке Анке, ангажовао признатог Немца Јосифа Шлезингера. Подсећа и на Јевремову навику да рано устаје и чита европску штампу и вредне књиге тог времена.
Својеврстан европски манир Господара Шабачке нахије, „бо је у око“ многим конзерваторнијим круговима тог времена и самом Милошу Обреновићу који је становао у Крагујевцу. Није ни чудо јер у тадашњој Србији многи су још спавали на поду, а прозоре затварали хартијом, пенџерлијом.
Још један случај можда и најсликовитије говори о том времену. Јеврем Обреновић са супругом Томанијом, често је одлазио на пут, возећи се у фијакеру који су вукли прелепи и посебно „накинђурени“ белци (коњи расе липицанер) док се Милош са Љубицом још возио у таљигама. Чувши за „раскошан“ живот свог брата, књаз је наредио да му одузму фијакер и коње. И будући да је његова заповест брзо извршена, Јеврем је морао да наручи други фијакер и коње из Срема, што му није било тешко.
Али овај гест је допринео бржем развоју занатства у Шапцу. Својим креацијама у изради фијакера и чеза прочуо се Јован Апић, исти онај Коларица Јоца, кога помињу у варошкој химни, заједно са Тодором Кнежевићем и Црнгалијом Пантом. Они и сада „корачају“ у песми Цицварића али и многих других:“Ај, прошетали шабачки трговци, цвака-цвак...“ Наш почивши колега и дугогодишњи главни и одговорни уредник овог листа написао је и књигу о томе.
- Не мањка ни инспирација другим зналцима писане речи, који су све ово овековечили, али наравно и љубитељима старина које занимају овакве ствари, додаје наш саговорник
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
