ИЗЛЕЧЕН ОД КОВИДА19: ПРОТОНАМЕСНИК БРАНКО ЧОЛИЋ
Када сам слаб, онда сам јак
Многобрижност која је код мене постојала пре, нестала је после болести. Повишена температура, која је трајала десет дана, потпуно је сагорела ту слабост. Осећам се неупоредиво лакше. Нема брига, размишљања о томе како да све променим и доведем у ред. Схватио сам, на личном примеру, шта значе речи апостола Павла: „Када сам слаб, онда сам јак“. Морао сам да дођем до потпуне слабости да бих схватио да је у Богу једина снага коју имам и да, ако сам са Њим, све могу да пребродим и све да постигнем
Ваљево је било једно од највећих жаришта коронавируса у Србији, а неки од житеља нашли су се међу првих педесет пацијената, који су лечени у београдским болницама. Један од њих је протонамесник Бранко Чолић, који је родом из Шапца.
Како се догодило да Ваљево постане град препознат као жариште овог „непомјаног“ вируса?
- Нико то не може са сигурношћу да утврди. Како је вирус дошао у Србију, тако је стигао и код нас. Желим да напоменем да нико од нас, свештеника, није био извор заразе. Нити смо путовали негде, нити смо примали посете из заражених подручја. Верујем да се ништа не дешава без Божје воље, што значи без Његово благослова, или допуштења. Коронавирус је, према мом мишљењу, Божје допуштење.
Неки су веома бурно и подругљиво (што је зачудно, с обзиром да су у питању људски животи) одреаговали, упирући прстом у цркву?
- Свако може да прича оно што мисли и жели, нико им неће ускратити слободу, а посебно не на начин на који су они нама покушали да ускрате. Моје убеђење је да нико од нас није заражен због учешћа у светим тајнама цркве, првенствено у Св. тајни евхаристије, зато што би у Ваљеву била општа пропаст. Само у току прве недеље поста, у Покровској цркви причестило се више од 5.000 људи. Ако узмемо у обзир вернике у осталим ваљевским храмовима, онда би требало да буде бар стотину пута више заражених. То шта се и како говорило, више говори о њима, него о нама самима. Не бих никога именовао, ни са ким не бих започињао било какву полемику, али мислим да би свако требало да има право да искаже оно у шта верује. Довољно је погледати у очи чињеницу да у Војводини, пре свега у Бачкој, има најмање заражених коронавирусом, а тамо су цркве све време биле отворене.
Ви сте имали тежак облик ковида19. То гранично искуство Вас је, верујем, променило. Како?
- Када човек хода на граници између живота и смрти, неминовно схвати шта је заправо важно у животу. Бриге доводе до слабљења имунитета, а ослабљен имунитет је један од разлога на који се вирус „закачи“ и развије у организму. Многобрижност која је код мене постојала пре, нестала је после болести. Повишена температура, која је трајала десет дана, потпуно је сагорела ту слабост. Осећам се неупоредиво лакше. Нема брига, размишљања о томе како да све променим и доведем у ред. Схватио сам, на личном примеру, шта значе речи апостола Павла: „Када сам слаб, онда сам јак“. Морао сам да дођем до потпуне слабости да бих схватио да је у Богу једина снага коју имам и, ако сам са Њим, све могу да пребродим и све да постигнем.
Без потребе за контролом? Некада се заборавимо и мислимо да све зависи од нас?
- Можемо да контролишемо само оно што зависи од нас, али и за то нам је потребна благодат Божја, помоћ у борби, најпре са самим собом. Човек не може да контролише ни да ли ће се сутра пробудити. Требало би радити као да ћемо живети сто година, а спремати се као да у следећем тренутку нећемо бити ту. Када човек успе да реши своје немире и унутрашње сукобе, нема проблема у односима са другима. За то је потребно истинско покајање, преумљење. До тога је дуг пут, али ова болест може да направи битну пречицу у спознаји наших слабости и прихватању свега што нам се дешава. Нису само поступци погрешни, него и наша размишљања, јер мислима можемо много да отежамо живот и себи и другима.
Они који нису прележали ковид, имали су искуство страха. Ова ситуација је шанса за промену, лекција коју треба да савладамо?
- Чини ми се да је страх опаснији од саме болести. Они који нису били заражени, а при том мислим и на здравствене раднике који су бринули о нама, (најбоље су се сналазили на Инфективној клиници у Београду), зазирали су од нас, чак и када смо се излечили. Када је дошло нас тридесетак на Сајам, а тада нико није имао вирус у себи, плашили су се као да смо губави. Страх, који разара више него сама болест, увукао се у људе. Сви су на дистанци, зазиру једни од других, а знамо да је човек биће заједнице и да му је потребна љубав. Љубав је осећање које повезује људе, а за њу је потребна блискост. Када она нестане, људи су препуштени сами себи.
Страх је други пол љубави, а „савршена љубав изгони страх напоље“?
- Страх може да пређе у мржњу. Требало би да имамо страхопоштовање према Богу, да се трудимо да Га не увредимо ни на који начин, било каквим поступком, речју, или мишљу. Свештени страх подразумева да се трудимо да не обесветимо ништа од онога што нам је Он дао. Али страх од тога да нам може бити одузето све до чега нам је стало, другачији је. Богати се плаше да умру јер ће бити лишени свега онога што имају у избољу. Дакле, везали су себе, свој идентитет за богатство, које је пролазно. Онај који своје постојање везује за Бога, не боји се, верује да се све дешава са разлогом и да постоји други, виши циљ. Страх нас неће одвести нигде, осим на странпутицу.
Христос никада није био у „моди“, шта више, верујем да су Његови следбеници одувек били у мањини. Рекао је: „Не бој се, мало стадо“ и обећао: „Бићу са вама до свршетка века“.
- Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач, средство којим треба да се изборимо са свим што нас одваја од Њега, од нас самих и наших ближњих. Хришћанство није религија конформизма: „Постим средом и петком, идем редовно у цркву, причешћујем се и поштеђен сам свих невоља“. Напротив, ми имамо стални сукоб са светом, а кад то кажем мислим на дух овог света. Сада црква доживљава гоњење, суровије од многих пре. У време када су палили цркве, убијали епископе и свештенике, а народ тукли, нико се није исмевао и изругивао на начине на које то чине данас. Они који су слаби у вери поклекнуће због страха да не буду жигосани и окарактрисани као „заостали“. Али, претпостављам да ће огромна већина остати и постати још чвршћа. Ово је рат за душу. Заиста се испуњавају Христове речи: „Не бојте се оних који убијају тело, него оног који убија душу“. Најпре се људи раслабе садржајима који су потпуно недолични људском достојанству, скаредним ријалити програмима, да се не би бавили оним што је од суштинске важности за овај, а посебно вечни живот, а онда на све додају и страх. Али, како каже отац Михајло Јовањски, наше корење није на земљи, него на небесима, а они тамо не могу да стигну.
Да се променимо да нам „горе не буде“?
- Мислим да нам се дешава Божја милост да бисмо видели где смо, колико смо чврсти, да бисмо прераспоредили своје приоритете. Верујем да су то многи успели да схвате. Није важно оно што ћемо да покажемо споља, него наш однос, пре свега, према Богу. Ако се према Њему будемо поставили онако како би требало и потрудили се да Му служимо, онда ћемо бити истински слободни. Не верујем да ће бити већих страдања, али ако се будемо удаљавали од Бога, онда нам може бити горе. Што се више удаљавамо од Извора живота, живота је све мање.
Како се догодило да Ваљево постане град препознат као жариште овог „непомјаног“ вируса?
- Нико то не може са сигурношћу да утврди. Како је вирус дошао у Србију, тако је стигао и код нас. Желим да напоменем да нико од нас, свештеника, није био извор заразе. Нити смо путовали негде, нити смо примали посете из заражених подручја. Верујем да се ништа не дешава без Божје воље, што значи без Његово благослова, или допуштења. Коронавирус је, према мом мишљењу, Божје допуштење.
Неки су веома бурно и подругљиво (што је зачудно, с обзиром да су у питању људски животи) одреаговали, упирући прстом у цркву?
- Свако може да прича оно што мисли и жели, нико им неће ускратити слободу, а посебно не на начин на који су они нама покушали да ускрате. Моје убеђење је да нико од нас није заражен због учешћа у светим тајнама цркве, првенствено у Св. тајни евхаристије, зато што би у Ваљеву била општа пропаст. Само у току прве недеље поста, у Покровској цркви причестило се више од 5.000 људи. Ако узмемо у обзир вернике у осталим ваљевским храмовима, онда би требало да буде бар стотину пута више заражених. То шта се и како говорило, више говори о њима, него о нама самима. Не бих никога именовао, ни са ким не бих започињао било какву полемику, али мислим да би свако требало да има право да искаже оно у шта верује. Довољно је погледати у очи чињеницу да у Војводини, пре свега у Бачкој, има најмање заражених коронавирусом, а тамо су цркве све време биле отворене.
Ви сте имали тежак облик ковида19. То гранично искуство Вас је, верујем, променило. Како?
- Када човек хода на граници између живота и смрти, неминовно схвати шта је заправо важно у животу. Бриге доводе до слабљења имунитета, а ослабљен имунитет је један од разлога на који се вирус „закачи“ и развије у организму. Многобрижност која је код мене постојала пре, нестала је после болести. Повишена температура, која је трајала десет дана, потпуно је сагорела ту слабост. Осећам се неупоредиво лакше. Нема брига, размишљања о томе како да све променим и доведем у ред. Схватио сам, на личном примеру, шта значе речи апостола Павла: „Када сам слаб, онда сам јак“. Морао сам да дођем до потпуне слабости да бих схватио да је у Богу једина снага коју имам и, ако сам са Њим, све могу да пребродим и све да постигнем.
Без потребе за контролом? Некада се заборавимо и мислимо да све зависи од нас?
- Можемо да контролишемо само оно што зависи од нас, али и за то нам је потребна благодат Божја, помоћ у борби, најпре са самим собом. Човек не може да контролише ни да ли ће се сутра пробудити. Требало би радити као да ћемо живети сто година, а спремати се као да у следећем тренутку нећемо бити ту. Када човек успе да реши своје немире и унутрашње сукобе, нема проблема у односима са другима. За то је потребно истинско покајање, преумљење. До тога је дуг пут, али ова болест може да направи битну пречицу у спознаји наших слабости и прихватању свега што нам се дешава. Нису само поступци погрешни, него и наша размишљања, јер мислима можемо много да отежамо живот и себи и другима.
Они који нису прележали ковид, имали су искуство страха. Ова ситуација је шанса за промену, лекција коју треба да савладамо?
- Чини ми се да је страх опаснији од саме болести. Они који нису били заражени, а при том мислим и на здравствене раднике који су бринули о нама, (најбоље су се сналазили на Инфективној клиници у Београду), зазирали су од нас, чак и када смо се излечили. Када је дошло нас тридесетак на Сајам, а тада нико није имао вирус у себи, плашили су се као да смо губави. Страх, који разара више него сама болест, увукао се у људе. Сви су на дистанци, зазиру једни од других, а знамо да је човек биће заједнице и да му је потребна љубав. Љубав је осећање које повезује људе, а за њу је потребна блискост. Када она нестане, људи су препуштени сами себи.
Страх је други пол љубави, а „савршена љубав изгони страх напоље“?
- Страх може да пређе у мржњу. Требало би да имамо страхопоштовање према Богу, да се трудимо да Га не увредимо ни на који начин, било каквим поступком, речју, или мишљу. Свештени страх подразумева да се трудимо да не обесветимо ништа од онога што нам је Он дао. Али страх од тога да нам може бити одузето све до чега нам је стало, другачији је. Богати се плаше да умру јер ће бити лишени свега онога што имају у избољу. Дакле, везали су себе, свој идентитет за богатство, које је пролазно. Онај који своје постојање везује за Бога, не боји се, верује да се све дешава са разлогом и да постоји други, виши циљ. Страх нас неће одвести нигде, осим на странпутицу.
Христос никада није био у „моди“, шта више, верујем да су Његови следбеници одувек били у мањини. Рекао је: „Не бој се, мало стадо“ и обећао: „Бићу са вама до свршетка века“.
- Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач, средство којим треба да се изборимо са свим што нас одваја од Њега, од нас самих и наших ближњих. Хришћанство није религија конформизма: „Постим средом и петком, идем редовно у цркву, причешћујем се и поштеђен сам свих невоља“. Напротив, ми имамо стални сукоб са светом, а кад то кажем мислим на дух овог света. Сада црква доживљава гоњење, суровије од многих пре. У време када су палили цркве, убијали епископе и свештенике, а народ тукли, нико се није исмевао и изругивао на начине на које то чине данас. Они који су слаби у вери поклекнуће због страха да не буду жигосани и окарактрисани као „заостали“. Али, претпостављам да ће огромна већина остати и постати још чвршћа. Ово је рат за душу. Заиста се испуњавају Христове речи: „Не бојте се оних који убијају тело, него оног који убија душу“. Најпре се људи раслабе садржајима који су потпуно недолични људском достојанству, скаредним ријалити програмима, да се не би бавили оним што је од суштинске важности за овај, а посебно вечни живот, а онда на све додају и страх. Али, како каже отац Михајло Јовањски, наше корење није на земљи, него на небесима, а они тамо не могу да стигну.
Да се променимо да нам „горе не буде“?
- Мислим да нам се дешава Божја милост да бисмо видели где смо, колико смо чврсти, да бисмо прераспоредили своје приоритете. Верујем да су то многи успели да схвате. Није важно оно што ћемо да покажемо споља, него наш однос, пре свега, према Богу. Ако се према Њему будемо поставили онако како би требало и потрудили се да Му служимо, онда ћемо бити истински слободни. Не верујем да ће бити већих страдања, али ако се будемо удаљавали од Бога, онда нам може бити горе. Што се више удаљавамо од Извора живота, живота је све мање.
ЉУБАВ НАМ ЈЕ НЕОПХОДНА
„Треба освестити чињеницу да ће ово проћи и неће више бити потребе за дистанцом, нити ћемо бити присиљени да слушамо то што нам говори „света струка“. Позната су истраживања да дете које се роди здраво, може да умре уколико не добије неопходну љубав и блискост. Љубав нам је неопходна као храна и вода, као ваздух. Да ли су људи изгубили блискост после колере, тифуса, или шпанске грознице? Нису. Не смемо дозволити да изгубимо блискост због овог вируса.“Протонамесник Бранко Чолић рођен је у Шапцу, 1978. године. Основну школу завршио је у Обреновцу, Богословију Светог Саве и Богословски факултет СПЦ у Београду. Рукоположен је 2006. у чин ђакона, а у чин свештеника 2008. Две године је обављао дужност ђакона и секретара Епископа ваљевског. Парох је ваљевски при Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву, уредник парохијског часописа “Покровски Благовесник”, аутор неколико десетина радијских и телевизијских емисија. Сарађивао је са ТВ Храм, ТВ Ваљево+, Радио-Источником и листом Напред.ПЕРСПЕКТИВА ВЕРЕ
„ Овај вирус је невидљиви непријатељ, који може да порази човека, а да он не буде ни свестан. Много је теже онима који не верују. Људи који су делили исту муку са мном у КЦС, КБЦ „Др Драгиша Мишовић“ и на Сајму, имали су сличне симптоме. Занимљиво је да су сви били верујући људи и да су остали психички стабилни.“ВЛАДИКА МАЈЧИНСКЕ ЉУБАВИ
„Наш покојни владика понашао се веома одговорно у овој ситуацији, поштовао је све препоруке Синода и Владе. Ниједног тренутка није прекршио закон, ни благослов Патријарха. Са друге стране, није изневерио Христа, као епископ СПЦ и служитељ, приносио је Богу бескрвну жртву. У једној својој беседи рекао је да би волео да сва ова мука падне на њега, да се спасе народ. Верујем да се тако и десило и да је он мученик овог времена, нови мученик. У болници је задржао дух, иако је знао да је оболео од ковида, ниједног тренутка није показао малодушност и страх. Такав је био и остао до краја, веровао је у Бога, служио Му и отишао Њему у загрљај. Свима нам недостаје, јер нисмо изубили само епископа, него духовног оца мајчински праштајуће љубави.“ЈЕДИНА ПОМОЋ
„Корона је велико искушење. Када човек пролази кроз такво искушење, схвати ништавност свега онога чиме се оптерећује - шта ће да обуче и поједе, у каквој ће кући да живи и која ће кола да вози... Од ове болести страдају и најбогатији, и најсиромашнији. Осећање потпуне немоћи човеку може много да помогне да схвати да не може нико да му помогне осим Јединога који то може.“
Мирјана Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
