Мачвански сенгови у граду светлости

Његови почеци везани су за родно село и Бадовиначку цркву. Тамо на порталу стајала је једна икона, насликана на лиму, „Силазак Светог духа на апостоле“. Ту слику је као дете видео, идући са мајком на причешће.
Микан Аничић о коме је реч, на далеко признат, мачвански сликар, рођен у Бадовинцима, недалеко од Дрине у Мачви, данас живи и ради у Паризу. После дужег времена у београдској галерији „Прогрес“, имао је своју ретроспективну изложбу у земљи где је „поникао“, која је побудила велику пажњу. Ретки знају, како је Микан почео сликарску каријеру у Мачви пре пола века.

-Мој доживљај слике, поред оног из сеоске цркве, био је везан за илустрације неких дечјих листова. Прве слике (репродукције) видео сам у“ Илустрованој политици“. Били су то радови Косте Брадића, Милића од Мачве, Оље Ивањицки... каже на почетку разговора за „Глас Подриња“.

Како сте „сазревали“ као сликар?
-Више се то догађало у вртовима италијанских сликарских воћњака. Као студент путовао сам пуно по Европи, обилазио музеје и на лицу места, пред платнима великих мајстора учио. Многи сматрају да је Милић имао некакву школу, да је он учио око себе младе људе. То није била никаква школа у педагошком смислу. У неком ширем значењу то може да се дефинише као школа, али школа дружења, неког истоветног размишљања и гледања на уметност и свет око себе. У ужем смислу значења, школа као институција, која образује и формира људе није постојала.
Ко су Ваши узори ?
-Моји узори су били сви ренесансни мајстори од Кватрочелија, Пјера дела Франческе до Ботичелија, Леонарда, до шпанских уметника Ел Грека, Веласкеза, Гоје, фламанских мајстора, Рубенса, Рембранта, завршно са француским класицима и романтичарима, као што су: Делакроа, Жерико и Гро.
Колико су дубоки завичајни корени?
-Они су дубоки као и моја генетика. Ту не може ништа да се мења. Они су формирани са мојом свешћу и мојим одрастањем. Ја их носим у себи и то избија из мојих слика.
Шта за Вас значи Париз?
-Париз је светска ризница духовних вредности. У сваком кварту, музеју, библиотеци, можете да нађете информације из свих епоха, стилова, нација. Париз је једна велика „шкриња“ планетарне духовности.
Колика је шанса да излажете у Мачви?
-Постоји шанса. Ја Мачву носим у срцу и увек волим да се тамо појавим. Ја памтим Мачву по оним снеговима, који су некада били дубоки. Возили смо се у санкама, са упрегнутим коњима и прапорцима. Да бих зацелио тај бол за изгубљеним детињством и сновима, ја сам направио једну фину мачванску зиму, са том ведутом мачванског села и тим снеговима. То је моја слика и ником је не бих продао, мада је интересовање велико. Али Мачву нећу да продајем. Кад ми је тешко, погледам ту слику и осећам као да сам се нашао у завичају. Носталгија је најтежа болест.

На путу ка изгубљеном рају
Мој повратак овде у Србију је на неки начин био моје враћање дуга моме роду. Због семенке која је овде поникла и нарасла у то што сам ја данас,изродила се жеља да то обележим издавањем монографије о мом животу и раду, а да све то обележим великом ретроспективном изложбом у Галерији РТС у Београду 2018. и једном другом у МузејуВојводине у Новом Саду 2019.
На обе изложбе била је изложена и најновија слика “Апотеоза дечаства у Савковачи“ посвећена мом одрастању у аркадијском пејсажу на једном дринском острву званом Савковача.То је слика која глорификује период преласка, сваког дечака, у виши ниво свести о себи , када од дечака постаје младић, где открива један нови свет и своју нову природу који ће му обележити и одредити будући живот.Ова слика има универзални карактер, јер изражава једно психолошко стање код већине дечака света. Сви смо ми, свако на свој начин, прошли кроз тај мукотрпни и слатки период одрастања.
Али та слика носи у себи још једно суштинско значење, општу жељу и сан о повратку човека природи.Та слика са приказом једног раскошног пејсажа има за циљ да укаже на императив очувања и регенерисања природе у ону почетну форму каква нам је дата на уживање и живот у сагласју и хармонији са њом; са чистим ваздухом ,кристалним потоцима и рекама и незагађеном храном.
Ових дана сам завршио и портрет мог Ђед-Милана који је својим постојањем припремио и моје постојање овде на Планети. Осећао сам дубоку моралну и родољубиву обавезу да сликом посведочим и запишем постојање “неког“ вишеструког занатлије; колара, кожуара, пчелара, земљоделца, ратника и свог срца паћеника са именом уклесаним на надгробном споменику на сеоском гробљу;Овде почива Милан Аничић, пож.75г. умро 1953г.Он је оличење бескрајног низа наших дједова и очева , људи џинова, који су били кадри “стати на линију“ сваком животном задатку и изазову. Свима им се бескрајно дивим и пламтим од среће што су нам баш они ,такви , били наши праоци.
Најновија слика, коју сам започео има већ неколико година, носи наслов:” Бекство у рај“ 310х270цм. То би требало да буде крунско дело мог досадашњег рада, јер у себи носи ону универзалну потребу да се свет овако креиран, свесно или не, од добронамерних или злих људи, мора мењати у правцу исправљања свих грешака које је човек као најсвесније биће које живи на планети починио на њеном деградирању до тоталног уништења. Човек као свесно космичко биће сноси и највећу одговорност за будућност ове планете, за њен опстанак и живот на њој. Човеку је од Бога дата Земља као рајско пландиште где ће он са осталим живим креацијама уживати у раскошној лепоти и чистоти природе, а он је од те рајске божије замисли својим “прогресом“ направио пакао.
Поставља се суштинско питање данашњице како пронаћи пут до изгубљеног раја и како побећи у њега изе ове хаотичне и паклене ситуације ,коју смо сами креирали, а која неодољиво подсећа на пакао.

СВЕТ
Микан Аничић је рођен 1950. године у Бадовинцима. Завршио је Ликовну академију у Београду 1975.године, где је и магистрирао 1980. Од 1982. до 1984. је био стипендиста Француске владе. Самостално излаже од 1974. и учествује на значајним групним изложбама у земљи и иностранству.
Његове слике се налазе у приватним колекцијама, галеријама и музејима у Јапану, Израелу, Сирији, Грчкој, Немачкој, Белгији, Француској, Великој Британији, Шпанији, САД, Швајцарској, Холандији и бившој Југославији.