ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА ДОМА У МАСАРИКОВОЈ

Дан школе у ОШ „Лаза К. Лазаревић” традиционално се обележава 13. маја, на датум рођења великана српске књижевности, хуманисте, лекара и академика Лазе К. Лазаревића.
С обзиром на то да се настава и даље реализује на даљину, ученици ове школске године, нажалост, неће бити у прилици да у Шабачком позоришту прикажу оно што су месецима вредно припремали са својом наставницом српског језика, али ће у склопу „Лазине недеље”, у његову част, бити реализовано низ едукативних садржаја усмерених на лик и дело великог Лазе са циљем да се свим ученицима приближи његов значај у историји српског народа и тиме, још једном, подсети на важност образовања и школства.
„Лазина” школа је, давне 1960. године, започела свој рад у објекту сазиданом у Масариковој улици бр. 136 који је тада свечано отворен, а у којем се, и дан данас, одвија наставни процес. Како је време пролазило, тако се школа ширила, развијала и „живела”, а од заборава су сачуване и непроцењиве успомене о томе како је она некада изгледала.
Шездесет година постојања, опстајања и наде за будућност представља јубилеј којим се поносе сви они који су као ученици, наставници, директори, стручни сарадници, помоћни и административни радници обележили „Лазину” школу и у њу уткали правичност, љубав, саосећајност и оно што је основна школска делатност – образовање генерација од којих су појединци постали велики умови значајни у различитим друштвеним сферама широм света и наше земље.
Захваљујући Здравку Јадрановићу, пензионисаном наставнику физике и хемије, одшкринули смо врата успомена и са носталгијом у гласу поменутог наставника, који је сведок прошлог времена и околности, присетили смо се неких значајних тренутака важних за „Лазину” школу и чињеницу што је она, заправо, данас. Драгоцена сећања наставника Здравка приближили су нам школу и начин њеног функционисања пре тачно шездесет година.
„Лазина” школа је тада премештена из зграде Гимназије и са радом је почела на адреси на којој се и данас налази. Она се временом надограђивала и развијала, а шездесетих година 20. века имала је два крила у којима је било распорођено шеснаест учионица и две мале канцеларије у којима су били директор школе и секретар са благајником. Од споменутих шеснаест учионица, четрнаест је било намењено за наставу коју је тада похађало три одељења осмог разреда и пет одељења седмог разреда, а по две учионице су биле намењене за ученике од првог до шестог разреда. Остале четири учионице су биле намењене за наставничку канцеларију, радионицу за техничко васпитање у којој су практичне вежбе приказивали мајстори различитих заната, музички кабинет и импровизовану салу за физичко васпитање.
Радило се, такође, у две смене, али је радна недеља обухватала шест радних дана, што данас није случај. Први директор школе у новоотвореном објекту био је Миодраг Урошевић, а потом су се смењивали: Миодраг Гајић, Богдан Секендек, Максим Антонић, Милутин Шарчевић, Слободан Богдановић и садашњи директор школе Милан Благојевић.
Педагошко-психолошка служба и социјални радник су тада радили у оквиру Педагошко-психолошког завода на нивоу града и они су, у складу са својим задужењима, вршили надзор и заједно са директор школе, а на основу платних разреда, одлучивали о личном дохотку запослених на који је утицао радни стаж и резултати рада који су вредновани на основу тростепене скале: незадовољава, задовољава и истиче се.
И тих година се, као и данас, веома бринуло о безбедности ученика, тако да нико од њих, за време малих и великих одмора, није смео да напушта просторије школе и школско двориште. Седнице Наставничког и Одељењског већа су биле врло сличне данашњим. Водило се рачуна о сваком ученику и његовим потребама. Повод за дружење просветних радника ни тада није изостајао. Прослевљао се Дан школе и реализовале су се другарске вечери као и наставничке и ученичке ексурзије које су за циљ имале неговање лепих међуљудских односа, што је и данас присутно у „Лазиној” школи.
Ученици су тих година имали и топли оброк који је дељен за време два велика одмора, а било је обавезно изување и преобување на самом уласку у школу. Неизоставна је била и бордо униформа коју су носили ученици, као и радни мантили намењени за наставно и ненаставно особље.
Вредни пажње, они коју су изнедрили многе генерације и утицали на њихово здраво одрастање били су учитељи и наставници који су свој радни век започели почетком оснивања школе: Мирослав Бјелик, Мића Савић, Рада Чворић, Бранка Леонтић, Верица Матић, Драган Станојевић, Милена Петровић, Милотка Шобић, Драгица Савић, Љубица Антонијевић, Богданка Богдановић, Евгеније Чолић, Живодраг Живковић, Јадрановић Здравко, Јован Матић, Деса Обратковић, Ната Селенић, Дана Ковачевић, Јована Марковић, Живко Мијаиловић, Милутин Гајић, Тика Станковић, Бранко Бурсаћ, Слободан Тадић, Јанко Јездимировић, Ната Икодиновић, Коса Николић, Сенка Радовановић, Зора Станковић, Ивка Јевтовић, Ружа Шимон, Мара Владић, Драгиша Митровић, Мирољуб Јевтовић, Драгивој Тадић, Обрад Перић, Срба Цвејић, Кокан Стефановић, секретар и благајник Марјановић.
„Лазина” школа се и данас дичи вредним учитељим и наставницима који ће, такође, оставити неизбрисив траг у животу и одрастању многих генерација које ће о њима, након једне временске дистанце, говорити са пуно поноса, као што је то у овом тексту учинио и наставник Здравко присетивши се својих колега, ученика и једног другачијег времена које ћемо, захваљујући њему, сачувати од заборава.