ЧОВЕК ЈЕ БЛАГОСЛОВ И ПРОКЛЕТСТВО

О животу пре и после короне, изазовима са којима смо се сусретали у ванредном стању, искуству тишине и себесагледавања, разговарали смо са протојерејем Илијом Митрићем.
У „времену невремена“, а знајући да се ништа не дешава случајно, без Промисла Божјег, какав је Ваш одговор на питање зашто нам се догодила пошаст коронавируса, без обзира да ли је настао природним путем, или је вештачки направљен у лабораторији?
- Заиграо се човек својим начином управљања светом, употребом, тачније, злоупотребом света. Поверовао је да је господар света, да одлучује о свему, да зна све. Да је најлепши, најбржи, најјачи – прогласио себе за бога и сам себи постао идол. За кратко време, илузија о човеку-богу, самовласном господару света, распршила се заједно са човековим самопоуздањем. Све што нам је давало осећај лажне сигурности и спокоја и чему смо се до обожавања дивили, постало је тричаво. Један за другим падали су идоли новца, лепоте, забаве, брзине... За само неколико дана, од трке за авионима и камионима, човек је стигао до трке за тоалет папирима и макаронима. Пао је човеков највећи идол – он сам, његова лажна слика о себи, јер идоли су увек лажне слике. Криза изазвана коронавирусом, као и многе сличне појаве у историји, пројава je оностраног у овом свету, уплет и уплив мистерије у материју. Шамар човековом схватању света као слепог механизма који контролише. Потврда да не управља светом самостално, да није господар већ сарадник Божији, да други човек није ресурс, (замислите израз људски ресурс, ужас!), ни конкурент, већ брат, Божије огледало, лик Божји у свету. Дубоко сам уверен да ова криза није Божија интервенција да би се појачала вера у Њега, зато што је вера одговор човека на Бога који се умањио, скрио и заогрнуо својом „лудом љубављу“, како каже Свети Јефрем Сирин. Криза је опомена и знак да смо испустили управљач над нашим вођењем света и нашли се на терену који не контролишемо.
Иако наметнут, карантин нам је донео шансу сусретања са собом и Богом, време за тишину у којој оскудевамо, преплављени буком овог века?
Када човек више не зна куда да крене, можда је време за корак уназад. Изолација, која нам није била само препоручена, него и обавезна кроз забрану кретања, дала је прилику за приземљење човека који „језди на крилима ветра“, загушеног и заглушеног буком овог света. Изолација, односно самоћа, неприродно је стање зато што је човек биће заједнице, али и могућност да човек себе сагледава. Прилика да боље размисли о својим односима са Богом, другим човеком и светом. Искуство самоће и самосагледавања посебно је богато у монаштву. Но, постоји једна разлика - ова осамљеност је вољна, за разлику од изолације коју смо живели са короном која није изабрана већ наметнута, али и таква може бити корисна, не само у билошком очувању, већ и превредновању живота. Као прво, те наше изолације, углавном су биле у кругу једне микрозаједнице – породице, из које би требало да започне превредновање свих заједница. Свака заједница нам даје могућност да ЈА општи са ТИ, и да се заједно изразимо као МИ. То МИ стоји насупрот човеку који је себе идолизовао, поставио за Бога, код кога постоји само ЈА и насупрот њега он, она, оно и они. Кад нађемо МИ, све смо нашли. Повратак микрозаједници, прилика је да као у оној Христовој причи кад се упали светиљака у кући и нађе изгубљена новчаница, упали свећа светлости Божије у свакоме од нас и да у другоме препознамо највећу изгубљену вредност.
Да ли смо, према Вашем мишљењу, савладали лекцију која нам је дата? Како ко, можда ћете рећи, али уопште узев, мислите ли да се свет, бар мало, бар негде, променио? Када кажем свет, мислим на људе – да ли су почели да се буде за Истину?
- Чини ми се да су промене неминовне. Човек је биће промене, биће покрета и креће се или ка Богу, или од Бога, чак и онда кад мисли да са Богом нема никакве везе. Свако би требало сам себи да одговори на Ваше питање, да процени самог себе и оцени како је прошао кроз овај испит. Судија нека нам буде споствена савест. Каква нам је листа приоритета била на почетку ове кризе, а каква је сада. Чега смо се плашили, за кога страховали, с ким смо разговарали за време забране кретања, јесмо ли из овога изашли бољи? Завиримо у своја срца, кога има у њему, чиме смо га испунили? Од збира појединачних одговора зависиће много тога у переспективи. Лично, осетио бих се поражен када би људи ово искушење доживели само као казну неког бога – полицајца, законика, судије. Казну коју треба одслужити и после које ћемо наставити све по старом. Да из фазе апстиненције утрчимо у фазу декаденције, како то у свом роману Деца зла каже Миодраг Мајић. Дакле, победићемо ми коронавирус, али ако после тога све остане исто, и у победи изгубићемо. Само оно знање које мења понашање има своју вредност. Ако наставимо са понављањем истих метода, можемо ли очекивати другачији резултат? Не бих да звучим као дежурни критизер, што се нама свештеницима понекад и оправдано приписује. Ако неко и осети призвук критике, знајте да она никад није лишена самоиспитивања.
У протеклом периоду, кружио је занимљив клип – Порука од вируса. Чим се човек повукао, ваздух и вода су постали чистији, животиње су се слободно кретале улицама градова у разним државама. Да ли је могуће да је овој планети боље без нас?
- Човек је благослов ове планете, али и њено проклетство. Он је свештеник васељене, али и њен уништитељ, он целу природу приносу Богу, али је и сурвава у ништавило, он је спона твари са Творцем, али и ,“вирус“, кроз којег је у творевину дошла смрт. Задивљујућа је снага и виталност природе, чим је човек мало успорио. Рибе су се појавиле у водама где их десетинама година није било, у неким деловима света људи могу да виде звезде зато што је напокон чист ваздух, рупе у озонском омотачу значајно су се смањиле... Све ово нам говори да човек греши у свом односу према творевини. Не остварује своје назначење од Бога самим тим што природу бесомучно искоришћава и злоупотребљава. Како је брзо човек прешао пут од обожавања природе до њеног ниподаштавања и уништења! Са друге стране, када имате истинске, остварене људе као што су светитељи цркве, нема никакве напетости, још мање сукоба, са осталом живом и неживом творевином. Многи светитељи су делили простор свога подвига са дивљим животињама, чак са оним који су животно опасни по човека. Сва творевина осећа присуство Бога у обоженом човеку, или како то Апостол Павле каже: ,“Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији“. Што смо Богу ближе, то смо више људи, истински људи, како нас је учио свети патријарх Павле.
Недавно сте изјавили да је „ човек одавно маскиран и у рукавицама, које су толико срасле са њим да су ове спољашње очекивана последица“. Како ће, према Вашем мишљењу, изгледати свет после короне, изузимајући, у овом тренутку, најаву другог таласа?
Веома је незахвално прогнозирати, остаје само да се надамо да ће бити бољи него пре короне. Човечанство је изузетно напредовало у многим областима, посебно у техничком, технолошком, научном смислу... Све чешће се, чак и од људи који нису у структурама религија, поставља питање може ли унутрашњи човек све то да прати. Да ли на духовном плану толико напредује? Као да се на унутрашњем плану дешава парадокс да, што се више мења, све више је исто. Штавише, може се опазити чак и опасно назадовање у правцу simius sapiens, ученог мајмуна који држи у рукама сва технолошка достигнућа са безбројним могућностима злоупотреба. „Није проблем атомска бомба, већ човеково срце“, говорио је Ајнштајн. Бог као једина константа, једино мерило света мора бити враћен у срце човеково, а самим тим и у свет. У супротном, десиће се оно што нам пророчки поручује Берђајев: „Где нема Бога, нема ни човека“. Надам се да нас чека процес повратка Бога у човека, а потом и у свет. Тада ће свет бити потпуно другачији, као што већ јесте за свете људе који већ живе једном другом реалношћу. Можда ће многима ово изгледати утопистички, тако јесте, али није немогуће.
Васкрс је ове године прослављен као никада (колико је мени познато) у историји цркве. Многи су били збуњени, дочекујући најрадоснији хришћански празник са осећајем ускраћености и осујећености.
- Васкрсење Христово, огњену тачку наше вере, прославили смо у потпуно другачијим условима од оних на које смо навикли. Пост пред Васкрс био је поснији него обично, поред уобичајених, имали смо и другачијих одрицања, а једно од најтежих је одрицање од сусрета са онима које волимо. У периоду Васкрсшњег поста, суботе и недеље немају великопосни карактер богослужења па дођу као мали предаси, острва где се мало надишемо док пливамо ка земљи живих, Васкрсењу. Ове године, због забране кретања, нека од тих острва нисмо имали. Чини ми се да никада до сада нисам осетио повезаност Великог Петка и Васкрсења, туге и радости, некакву радосну тугу... То је била прилика да се добро замислимо шта смо све сматрали подразумеваним, а ништа није подразумевано, све је дар. Вером у Васкрсење живимо свакодневно, а у овим тешким и смутним временима, као да речи које су се чуле по Васрксењу: „Не бој се“ и „Радуј се“, још лепше и снажније звуче. Промене и новонастале прилике често буду збуњујуће. Људи се, оправдано, понекад плаше, иако је једна од највећих историјских константи да се све мења. Ипак, изнад ове историјске истине има једна за нас значајнија и поузданија која у себе обухвата чак и то да се све мења, а то су Христове речи: „Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи“ и зато „Нека се не збуњује срце ваше, верујте у Бога и у мене верујте“. Христос Васкрсе!
Ваистину Васкрсе!

Како коментаришете актуелна дешавања у Црној Гори?
Црна Гора је Гора новог преображења, из које је засјала светлост истинског људског достојанства. Верни народ Црне Горе је кроз свенародне вишемесечне литије изразио не само оправдани бунт против озакоњења безакоња, него је исказао и своје унутрашње опредељење за све што је у основи истинито, праведно, часно. Одржао је и још увек држи час одбране свега што је свето и честито у човеку. У изузетно напетој атмосфери, предвођен Црквом, сачувао је мир, носио иконе и свеће, певао молитвене песме и непоколебљиво стајао уз истину. Посебно је било напето када су приведени епископ Јоаникије и неколико свештеника у Никшићу, али хвала Богу, правда, разумност и мир су тријумфовали. Унутрашњим преображењем у Црној Гори већ је извојевана велика победа, другачија и дугорочна, у којој неће бити поражених.