Етнолошко благо

-Етнолошка збирка Народног музеја у Шапцу броји више од 2560 предмета, разврстаних у подзбирке: текстил, керамика, стакло, метал и дрво. И део је сталне поставке, а од 2014. године обогаћена је и поклон збирком господина Градимира Миликића из Београда - каже кустос етнолог шабачког музеја Александра Јовановић, о етнолошком благу које чува поменута градска установа културе.
-Поклон господина Миликића је значајно обогатио наш фонд, за неколико хиљада предмета. Његова пасија према старинама и колекционарству потиче из детињства, а због породичних веза одлучио се за нашу установу. Наиме, преци, тачније прабаба и прадеда су значајан део свог живота провели у нашем граду као просветни радници. Збирка Крстић-Миликић садржи предмете који нису били део наше поставке, а припадају периоду од Другог светског рата до данас - појашњава Александра.
Као посебност истиче артефакте настале и дизајниране током постојања Југославије. Блиски, познати предмети код посетилаца буде носталгију и мењају свест о Музеју као установи чија је намена да презентује садржаје из протеклих векова, миленијума.
-Због пандемије, наша врата су била „затворена“ за јавност, али смо део збирке преселили у виртуелни свет и на друштвеним мрежама представили оно што чувамо. Велико интересовање код суграђана је изазвала прича о шољи Киндер ладе, јер су се присетили детињства. Увидели смо да вреди такве предмета сакупљати и уврстити у збрку.
Недостатак изложбеног простора у одређеној мери ограничава представљање јавности комплетних збирки, те је део смештен у депо. Ипак, највреднији предмети су доступни за све заинтересоване.
-Етнолошка поставка је можда скромна, због простора који нам је на располагању, али свакако да има вредних предмета. Одлучили смо да изложимо предмете домаће и занатске радиности шабачког краја. Занатска радиност у Шапцу је била веома развијена, а чувене су биле терзије. За оне који не знају, терзије су израђивале и украшавале текстилне предмете за посебне прилике. Због специфичности нису се сви бавили овим занатом. Била је потребна вештина да се савлада техника златовеза који је красио либаде, јелеке и прегаче жена у шабачком крају. Ови одевни предмети били су „резервисани“ за имућније - додаје наша саговорница о одевању припадница лепшег пола. Шапчанке су одувек пратиле нове модне трендове, те су са радошћу дочекале промене у стилу и прихватиле европску грађанску „ношњу“.
Ипак, један предмет својом вредношћу крије причу о Шапцу и његовој тежњи да буде модеран, проевропски град. Томанија Богићевић ћерка војводе јадарске кнежине Анте Богићевића, удајом за господара Јеврема Обреновића свој дом у граду уредила је по тадашњој најновијој моди, али је и наручила посебан комад одеће за себе, либаде, женски горњи одевни предмет, налик данашњој јакни.
-Некада су либаде биле део свечаног одевања и престижа, а сиромашније девојке су за дан венчања од имућнијих рођака, познаница позајмљивале овај комад одеће. Напред целом дужином отворене, либаде се нису закопчавале и имале су карактеристичне звонасте рукаве. Украс сконцентрисан дуж ивица најчешће је рађен техником златовеза, али комад који је припадао Томанији је имао јединствену шару од црних стаклених перлица и као такав представља уникат- појашњава Александра, уз напомену да је овај одевни предмет био „права посластица“ за колеге из Етнографског музеја у Београду приликом конзервације. Етнолошка збирка је део баштине, а за комплетнији увид посетите установу културе у Масариковој.
Од праисторије до модерног доба, кроз поставку музеја може се сагледати промена у социјалном, економском, етнолошком и географском положају града, његове прошлости, и најважније компоненте, становника.