Задовољство је у Шапцу живети

Корени породичног стабла Игњатовића задиру у плодно тле околине Бранковине. Потомци учесника Балканских ратова, војника преживелог албанску голготу, у мирнодопским условима, негују особине славног претка и чувају породични образ.
Честитост, упорност и лојалност, Милана Игњатовића, носиоца Карађорђеве звезде улазе у породично завештање, док суверену владавину права, као животног опредељења мушких потомака Игњатовића заснива његов син Велисав. Након Велисава, Правни факултет завршава и његов син Бранко,а потом и Бранкови синови: Велисав, Алекса и Филип.
Правна традиција ове породице данас броји 83. годину и собзиром на број потомака, велике су шансе да ће се и даље одржати. Током дугогодишње каријере, кажу да је било тешких тренутака, али, и да се они временом забораве, уколико је поред тебе здрава, бројна породица и чињеница да сваком можеш да погледаш у очи.
-Поносан сам на своју децу, на њихове породице. Поред Велисава, Алексе и Филипа имам и две ћерке Љубицу и Јелену и шесторо унучади. Поносан сам на њихов однос према својим породицама, на њихов однос према пријатељима, другарима, клијентима. Њих сматрам својим највећим успехом- каже Бранко Игњатовић.
Поред права, велика љубав Игњатовића је Шабац. Свако од њих је имао прилике да оде и живи у већим, можда и лепшим градовима, али:
-Једино када шабачком калдрмом шетам, на улицама где смо одрасли се осећам као свој на своме и ту ми је срце најмирније- објашњава Велисав однос према родном граду свих Игњатовића.

Деда као узор
-Биле су то осамдесете. Деда је већ био у пензији. Волео сам да шетам са њим. У оделу са краватом, шеширом и штапом, деловао је отмено. У ставу и погледу пролазника видело се поштовање. Они који се нису сматрали достојним да му се јаве, прелазили су на другу страну улице- сећа се Алекса Игњатовић деде Велисава, друга Жикице Јовановић Шпанца из Гимназијских дана, заклетог левичара упркос патријархалном васпитању.
Поштовање из дединих дана и данас је остало неокаљано. Млађи Игњатовићи тврде да је бити део овакве породице и традиције истовремено и олакшавајућа и отежавајућа околност.
-Знали су ме по деди и оцу. Због тога су нам врата правног света била отворена, али у сваком тренутку сам био свестан одговорности да не деградирам поштовање које они имају. Одрастајући уз оца, као највећу вредност сам усвојио чист образ. Он ме је учио да не вијам “поене”, неке “звучне” предмете, већ да поштујем обе стране у спору, да поштујем клијента, да поштујем човека. Од њега сам научио да је у животу најважније да останеш чист, од кога се не кријеш и сваког можеш да погледаш у очи. Грешке у послу су неминовност, али је најважнија часна намера- објашњава Алекса Игњатовић.
-Одрастао сам уз татине приче и кроз њих схватио каква све искушења вребају правнике. Ми смо имали чист пут који јесте био тежи, али је био поштен- надовезује се на Алексину причу Велисав и додаје:
-Занемарујући правничке успехе, занемарујући професионалност коју су показивали, мени је најбитније да данас где год да се појавим могу да кажем ко ми је брат, ко ми је отац и ко ми је деда.

Корени у Ваљеву, крошња у Шапцу
Велисав Игњатовић, из околине Ваљева је дипломирао на Правном факултету у Београду 1938. године. Након Другог светског рата, тачније 1946. године бива постављен за тужиоца у Владимирцима, док 1951, прелази у Шабац на место Заменика окружног јавног тужиоца.
Односно, љубав Игњатовића и овог града траје сада скоро пуних 70 година. Упркос бројним приликама да свој живот пренесу негде “преко”, сви чланови породице Игњатовић су настањени у Шапцу. Сваки одлазак је пратио тријумфални повратак у град у којем су одрасли.
-Љубав према овом граду је постала обележје наше породице. Њему смо се увек враћали и радо опредељивали да живимо овде. Ту љубав преносимо и на нове генерације Игњатовића- тврди Алекса.
-Где год да сам био, а имао сам прилике да живим у најлепшим европским градовима, осећао сам се као странац. Нисам желео да моја деца негде тамо расту, да се васпитавају, тако да сам се упркос трајној боравишној и радној дозволи у Италији, радо Шапцу вратио- каже Велисав.

Професионалност и поштовање
Адвокатску канцеларију у Шапцу отвара Бранко Игњатовић. Турбулентне 1991. године. О почецима сведоче и урамљене новчанице у данашњим просторијама.
Како каже, одрастајући у очевом правном свету никада није сумњао у то шта ће бити кад порасте. Након дипломирања на Правном факултету у Београду, 1972. и одрађивања приправничког стажа у престоници, у периоду од 1974-1978. одлази у Владимирце на место судије општинског суда. Време од 1978-1982, проводи у “Зорки”, где је као први дипломирани правник са положеним правосудним испитом заступао овог хемијског гиганта у споровима “вредним преко 20 милиона”. Осамдесет и друге године бива именован за општинског јавног тужиоца, а 1986, прелази за заменика окружног јавног тужиоца. Са тог места у приватнике одлази 1991. године.
-У целој мојој каријери, најтежи период ми је, као човеку, био у тужилаштву и суду, када сам морао да одлучујем о судбинама људи везаних за извршење кривичних дела, када сам знао да неко мора да буде кажњен, али исто тако схватао да су многе околности утицале на то да та особа буде деликвент- објашњава Бранко.
Међутим, од самог почетка приватног бављења адвокатуром уважава поштовање клијената, чак и оних против којих је водио спорове.
-Људи одмах схвате да ми нисмо ту због новца, односно да се не појављујемо жбирски и шићарџијски, већ да решимо проблем. У великом броју случајева, они који су били на супротној страни, касније код нас долазе по савет. То је знак професионалности и поштовања, јер ми живимо од процеса и суђења, али се пре него што до тога дође трудимо да исцрпимо све могућности да се спор реши мирним путем- истиче Бранко.
Будућност у међународном праву
Најмлађи у Адвокатској канцеларији Игњатовић је син Филип. Он је дипломирао пре две године, и сада код брата Алексе обавља приправнички стаж. Тврди да је њему још теже, јер поред легенде о деди, угледа оца, мора да оправда и поштовање браће у правном свету.
Каже да има гледања кроз прсте, али је брат Алекса углавном строг. За његово добро. Да боље научи.
-Када сам дошао да одрађујем стаж, Алекса ми је рекао да ми неће дати рибу, већ ће ме научити да пецам- каже Филип, који се за сада у том риболову одлично сналази.
Његову будућност, али и будућност канцеларије Велисав, једини од садашње поставке “правних” Игњатовића који послом није директно везан за канцеларију, види у међународном праву. Шабац, као стециште многих иностраних компанија има потенцијала за то, док би за Игњатовиће деловање у тој области била степеница више у правној пракси.
-Деда и тата су били претежно кривичари, Алекса је ставио акценат на грађанско право, док ја видим потенцијал у Филипу и развоју међународног права. Посебно, што из искуства са иностраним компанијама знам колико цене породичну традицију, а ми и у том сегмену имамо шта да понудимо- закључује Велисав Игњатовић.

Гимназијалци
Бранко Игњатовић је ђак Шабачке гимназије. Свих петоро његове деце су завршили исту. Уколико се у рачуницу уброји Бранкова рођена сестра, као и брачни партнери, чак 11 Игњатовића је боравило у гимназијским клупама.