КАКО ЈЕ ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИР ШИШАТОВАЦ СПОЈИО МАЧВАНСКУ СРЕМСКУ РАВНИЦУ
Неугасив сјај Вукове звезде
Знаменити Мачванин, Црнобарац Вук Исаковић, својим доброчинством, као ктитор вечно уписан у историју манастира. Иконостас у његовој малој капели, где је нашао вечни мир, више древног храма српске духовности, урадио, рано преминули академски сликар из Богатића, несвакидашњег дара, Драган Ђуричић
Непрегледно зеленило фрушкогорске питомине, почетком јуна ове године окружује древни манастир Шишатовац. Сместио се на брежуљку, више истоименог сеоцета са 35 кућа. Узак асфалтни пут води до ове српске светиње у сремској равници, старе неколико векова.
Златно доба Шишатовца
После Сремских Карловаца, Сентандреје, Шишатовац је био најзначајнији културни центар Србије у 18 и 19 веку. Скупила се ту 1812. године с игуманом шишатовачким Лукијаном Мушицким сама врхунска Српска интилигенција тог доба: Вук Караџић, Јаков Герчић, Петар Ивановић...Манастир је располагао с библиотеком од 3.300 књига у рукопису. Са скоро 1.300 јутара земље, винограда, чистом изворском водом и ризницом многих драгоцености. То је било златно доба Шишатовца.
Манастир се први пут помиње 1520. године, кад су жички монаси на челу са игуманом Теофилом, пред Турцима побегли у Срем и ту на земљи Бранковића, крај речице Ремете, на темељима старе цркве посвећене светитељу Николају подигли нову. Узор им је била слична светиња из њиховог краја, а посветили су је рођењу Пресвете Богородице. У старим црквеним књигама, као ктитори шишатовачког храма помињу се: Стефан деспот, игуман Теофил, проигуман Василије и други.
Ратни вихор који је захватио Србију, није мимоишао ни шишатовачки манастир. Рушен је и изнова грађен, милошћу Божијом и великом љубављу племенитих људи.
Капела изнад манастира
Оно што је Мачване довело пред капије вишевековног храма српске културе је чињеница да је знаменити Црнобарац, Вук Исаковић, својим доброчинством, као ктитор, вечно уписан у богату историју Шишатовца.
Знаменити вођа српских граничара, описан у “Сеобама”, који је трагао за својом звездом водиљом је у малој капели, више цркве потражио и нашао свој вечни мир.
Вук Исаковић и његов брат од ујака Секула Витковић, око 1740, обновили су стару цркву. Конаци су довршени 1807, а задњи спрат на јужној страни касније. За данашњи изглед, значајан допринос је дао игуман Вићентије Поповић.
Током окупације и после Другог светског рата манастир је срушен, готово до темеља, а све вредно одузето и запаљено. Нажалост, Срби су сами дигли руку на своје светиње, а у том рушилачком чину посебно се истицао Марко Перчин-Камењар, партизански генерал, колар из Гргуреваца, задужен за затирање фрушкогорских светиња.
Великом заслугом игумана Пајсија, храм је поново обновљен 1988, а освештан осам година касније. Доктор са Хајделберга, заљубљеник манастирског живота, игуман Пајсије, заклео се Богу, људима, свом епископу, да ће бринути о овој светињи и то је стално чинио, следећи примере својих славних дедова, игумана Никодима Сележмановића и Лонгина Томића.
Леп иконостас у оближњој малој капели на брежуљку, задужбини Вука Исаковића, урадио је почивши академски сликар из Богатића, великог дара Драган Ђуричић. Капела је претрпела велика оштећења приликом НАТО бомбардовања.
У близини налазимо камену плочу на којој је у плитком рељефу уклесан племићки грб Вука Исаковића, којим га је одликовала Аустро-Угарска царица Марија Терезија. Мачвани су у томе нашли елементе за нови симбол општине, оличен у грбу.
Актуелизовано је и сећање на 1381. годину и Раваничку повељу, којом је кнез Лазар Хребељановић својој задужбини цркви Вознесења Господњег, даривао поседе. То је Мачванима послужило као инспирација за нови Дан општине. Низ топонима, поменутих у Даровници, мање или више данас потврђују несумњиву чињеницу да подручје садашње Мачве, баш од тада дели судбину Србије и њене државности.
Златно доба Шишатовца
После Сремских Карловаца, Сентандреје, Шишатовац је био најзначајнији културни центар Србије у 18 и 19 веку. Скупила се ту 1812. године с игуманом шишатовачким Лукијаном Мушицким сама врхунска Српска интилигенција тог доба: Вук Караџић, Јаков Герчић, Петар Ивановић...Манастир је располагао с библиотеком од 3.300 књига у рукопису. Са скоро 1.300 јутара земље, винограда, чистом изворском водом и ризницом многих драгоцености. То је било златно доба Шишатовца.
Манастир се први пут помиње 1520. године, кад су жички монаси на челу са игуманом Теофилом, пред Турцима побегли у Срем и ту на земљи Бранковића, крај речице Ремете, на темељима старе цркве посвећене светитељу Николају подигли нову. Узор им је била слична светиња из њиховог краја, а посветили су је рођењу Пресвете Богородице. У старим црквеним књигама, као ктитори шишатовачког храма помињу се: Стефан деспот, игуман Теофил, проигуман Василије и други.
Ратни вихор који је захватио Србију, није мимоишао ни шишатовачки манастир. Рушен је и изнова грађен, милошћу Божијом и великом љубављу племенитих људи.
Капела изнад манастира
Оно што је Мачване довело пред капије вишевековног храма српске културе је чињеница да је знаменити Црнобарац, Вук Исаковић, својим доброчинством, као ктитор, вечно уписан у богату историју Шишатовца.
Знаменити вођа српских граничара, описан у “Сеобама”, који је трагао за својом звездом водиљом је у малој капели, више цркве потражио и нашао свој вечни мир.
Вук Исаковић и његов брат од ујака Секула Витковић, око 1740, обновили су стару цркву. Конаци су довршени 1807, а задњи спрат на јужној страни касније. За данашњи изглед, значајан допринос је дао игуман Вићентије Поповић.
Током окупације и после Другог светског рата манастир је срушен, готово до темеља, а све вредно одузето и запаљено. Нажалост, Срби су сами дигли руку на своје светиње, а у том рушилачком чину посебно се истицао Марко Перчин-Камењар, партизански генерал, колар из Гргуреваца, задужен за затирање фрушкогорских светиња.
Великом заслугом игумана Пајсија, храм је поново обновљен 1988, а освештан осам година касније. Доктор са Хајделберга, заљубљеник манастирског живота, игуман Пајсије, заклео се Богу, људима, свом епископу, да ће бринути о овој светињи и то је стално чинио, следећи примере својих славних дедова, игумана Никодима Сележмановића и Лонгина Томића.
Леп иконостас у оближњој малој капели на брежуљку, задужбини Вука Исаковића, урадио је почивши академски сликар из Богатића, великог дара Драган Ђуричић. Капела је претрпела велика оштећења приликом НАТО бомбардовања.
У близини налазимо камену плочу на којој је у плитком рељефу уклесан племићки грб Вука Исаковића, којим га је одликовала Аустро-Угарска царица Марија Терезија. Мачвани су у томе нашли елементе за нови симбол општине, оличен у грбу.
Актуелизовано је и сећање на 1381. годину и Раваничку повељу, којом је кнез Лазар Хребељановић својој задужбини цркви Вознесења Господњег, даривао поседе. То је Мачванима послужило као инспирација за нови Дан општине. Низ топонима, поменутих у Даровници, мање или више данас потврђују несумњиву чињеницу да подручје садашње Мачве, баш од тада дели судбину Србије и њене државности.
Љ.Ђ.
Најновији број
25. април 2024.
