МАЧВА ПАМТИ ОДЛАЗАК ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЋА
Душа му је била рајска
У Глоговцу се 14.јуна 1905 на сахрани знаменитог књижевника окупило 5.000 људи. Поред најеминентнијих српских књижевника тог доба, познатог писца на његовом последњем путу испратили су његови ђаци, сељаци, учитељи...
- Јанко Веселиновићу из Глоговца села питомога! Како мора да те жали твоја Мачва, кад те не могу прежалити ја, самотни путник, којем си дао парче хлеба и парче душе, говорио је хрватски књижевник Антон Густав Матош, крај одра великог пријатеља у Глоговачком гробљу, где је у породичној гробници сахрањен Јанко Веселиновић.
Сјатило се тада ( 14. јун 1905. године) у овом малом мачванском селу око 5.000 људи, забележено је у штампи. Дошли су да присуствују сахрани најеминентнији српски књижевници тог доба, али и Јанкови ђаци, сељаци, учитељи... Описујући овај догађај, присећа се професор српске књижевности из Богатића Петар Берић и истиче да је “тајна” Јанкове популарности до данашњег дана и у чињеници да је био омиљен широком кругу људи.
Боравећи једном приликом у Мачви ( Салаш Црнобарски, село где је Јанко рођен), почивши академик Никола Милошевић, између осталог коментарисао је да је Јанкова душа била рајска.
Гробница Веселиновића је и данас на сеоском гробљу у Глоговцу. Тамо у хладовини храстова, почивају поред Јанка, његов отац прота Милош, најка Јелка, супруга Јованка и браћа Стева и Михаило.
Ученици глоговачке основне школе овде често 14. јуна полажу свеже цвеће и венце. То су недавно учинили челници општине Богатић, тамошњег Културно-образовног центра, школе и месне заједнице Глоговац. Својеврсно сећање на Јанка чува и традиционална манифестација, недавно одржана и ове године у отежаним условима због корона вируса “Јанкови дани”. Културно образовни центар у Богатићу и Удружење књижевника Србије покренули су иницијативу и сада се сваке године додељује награда с именом “Јанко Веселиновић” за најбољи историјски роман.
Најбољи портрет Мачванина, за којим су уздисале београдске даме, како о Веселиновићу збори Стеван Сремац, дао је баш Матош. Он је између осталог рекао да је Јанко повисок, крупан и мускулозан човек, мало ћелав, висока чела, крупних црних очију, бркат...
Нису чудне овакве оцене, ако се зна да је Јанко у Београду био Матошу често и отац и мајка. Помагао му је саветима и делима у најтежим тренутцима.
У родној, великој српској равници и данас се сећају тужног јунског дана, када је цела Мачва плакала, а као ехо одзвањале поменуте Матошеве речи.
Јанко Веселиновић је за кратка живота био оспораван и хваљен, чак хапшен. Неко време је провео и у затвору. Али нема сумње да је београдски боемски круг његовим одласком изгубио незаменљивог члана, а српска књижевност великог писца.
Сјатило се тада ( 14. јун 1905. године) у овом малом мачванском селу око 5.000 људи, забележено је у штампи. Дошли су да присуствују сахрани најеминентнији српски књижевници тог доба, али и Јанкови ђаци, сељаци, учитељи... Описујући овај догађај, присећа се професор српске књижевности из Богатића Петар Берић и истиче да је “тајна” Јанкове популарности до данашњег дана и у чињеници да је био омиљен широком кругу људи.
Боравећи једном приликом у Мачви ( Салаш Црнобарски, село где је Јанко рођен), почивши академик Никола Милошевић, између осталог коментарисао је да је Јанкова душа била рајска.
Гробница Веселиновића је и данас на сеоском гробљу у Глоговцу. Тамо у хладовини храстова, почивају поред Јанка, његов отац прота Милош, најка Јелка, супруга Јованка и браћа Стева и Михаило.
Ученици глоговачке основне школе овде често 14. јуна полажу свеже цвеће и венце. То су недавно учинили челници општине Богатић, тамошњег Културно-образовног центра, школе и месне заједнице Глоговац. Својеврсно сећање на Јанка чува и традиционална манифестација, недавно одржана и ове године у отежаним условима због корона вируса “Јанкови дани”. Културно образовни центар у Богатићу и Удружење књижевника Србије покренули су иницијативу и сада се сваке године додељује награда с именом “Јанко Веселиновић” за најбољи историјски роман.
Најбољи портрет Мачванина, за којим су уздисале београдске даме, како о Веселиновићу збори Стеван Сремац, дао је баш Матош. Он је између осталог рекао да је Јанко повисок, крупан и мускулозан човек, мало ћелав, висока чела, крупних црних очију, бркат...
Нису чудне овакве оцене, ако се зна да је Јанко у Београду био Матошу често и отац и мајка. Помагао му је саветима и делима у најтежим тренутцима.
У родној, великој српској равници и данас се сећају тужног јунског дана, када је цела Мачва плакала, а као ехо одзвањале поменуте Матошеве речи.
Јанко Веселиновић је за кратка живота био оспораван и хваљен, чак хапшен. Неко време је провео и у затвору. Али нема сумње да је београдски боемски круг његовим одласком изгубио незаменљивог члана, а српска књижевност великог писца.
Љ.Ђ.
Најновији број
25. април 2024.
