КЊИГА КАО ЗНАМЕЊЕ

У оквиру „Винаверових дана Европске културе“, протеклог четвртка, у Гласу Цркве, одржана је промоција збирке песама Станислава Винавера „Ратни другови“. Промоцији је претходио игроказ из драме „Монах Тадија“ протођакона др Љубомира Ранковића. Сценски приказ разговора између Стансилава Винавера, Ребеке вест и владике Николаја Велимировића извела је уметничка група „Агапе“ под вођством Александре Павловић, професорке српског језика и књижевности.
- Познато је да је Винавер учествовао у Првом светском рату и да је био један од 1.300 каплара. У овој збирци написао је 33 песме о својим ратним друговима. Сви ликови из књиге историјске су личности. Наш угледни Шапчанин Никола Девура посведочио је да је Драгош из Липолиста заиста постојао и да се звао Драгослав, рекао је протођакон др Љубомир Ранковић.
О „Ратним друговима“ надахнуто је говорила др Надежда Винавер, снаха знаменитог Шапчанина, аутор поговора за ово издање.
- У Винаверовим књигама има људскости, искрености и нечег незаборавног, с тим што сада неке реченице много боље разумемо. Град Шабац годинама организује Винаверове дане. С обзиром да пратим шта се дешава у другим градовима, ово могу да назовем херојским одлукама. Шапчанима одајем најдубљу захвалност. Нисам могла ни да претпоставим да се у овом граду толико негује култура сећања.
„Књига сећања, љубави и захвалности“ окупила је бројне суграђане који су добили бесплатан примерак ове збирке песама.
- Понесите је као највеће знамење у свој дом и читајте је, поручио је Ранковић.

ЖИВОТ, ДА НИЈЕ СМРТИ
„Једноставне, ненаметљиве, тихог тока, са скоро заборављеним речима које нас враћају у доба старе части и поштовања отаџбине, песме у збирци Ратни другови Станислава Винавера, посвећене друговима изгинулим у Великом рату, својом трагичном суштином примакле су се нашем времену. Много историје и много политике стоји иза ове књиге. Први светски рат, у Србији без предаха настављен на Балканске ратове, на истом рањеном тлу, са истим борцима али у страшнијим условима, са непребројивим српским умирањима, у борбама, по логорима Аустроугарске, по непроходним гудурама Албаније, уз тихе обале средоземних мора – књижевно надахнуће у кратком раздобљу, заборављен је.
Настала као спомен на ову херојску и трагичну епопеју, Винаверова књига није историја већ је књижевни текст, недвосмислен, чист као чиста суза. Иако изграђено и на филозофском искуству пишчевом и на искуству народа, скромног, навикнутог на трпљење, ово дело се може разумети само као књижевност – мимеза смрти у трену историјског бездана. Смрт је стална, умножавана сваки дан, свугде, ,,у громовитом и страховитом вриску челика и гвожђа“, у леденим белинама, у дубоким водама мора, па ипак Винаверове песме не говоре о смрти већ о животу који би се наставио да није смрти. (Из поговора др Винавер).