Братство по мрљи

Колико год ситуација била безнадежна, на сваком појединцу је да одлучи да ли ће заувек остати заточеник лудила, или ће покушати да нешто промени на себи. За почетак искорачити из првог лица множине. Да би се то десило, потребно је прибећи менталној радњи која се зове: размишљање. Тако се полако ствара личност. Она обитава у првом лицу једнине.
Спреман да оком колумнисте сецира социјалне, моралне, културне, политичке и друге прилике и неприлике у друштву и „достигнућа“ владајуће елите, Драган Великић овим малим есејима постиже оно што не може као писац: да ангажовано и неувијено укаже на свакодневне болесне појаве већ годинама присутне у земљи Србији. Он притом не заобилази ни „контроверзне бизнисмене“ и „жестоке момке“ који иза кулиса вуку конце политичке игре, ни бројне неприродне и здравом разуму неприхватљиве поступке локалних моћника и естрадних величина, ни „мрачне фигуре српске и југословенске историје које више од једног века индукују сукобе“, ни обезвређене медије и примитивне, безобзирне, бахате и залуђене појединце и њихово јавно деловање, ни афере и скандале који остају без епилога и одговарајуће друштвене реакције.