Јуришића лоза од поноса

Порекло им је, и данас приповедају у Црној Бари, од извесног Јурише који се у Мачву доселио из Херцеговине, а тамо Јуришићи беху Будимировићи.
Свеједно, много поштују српску традицију и обичаје. Код ових знаменитих Мачвана из Црне Баре увек се знало да млађи брат мора да слуша старијег, без обзира на чин. Тако је било раније, а тако је и данас.

Рат их није мимоилазио
Први Мачванин од Јуришића био је Ђорђе. Од њега се лоза гранала све до данашњих дана. Отац Живојина Јуришића, звао се Јован, а имао је надимак “Ћата”. По томе многе Јуришиће у Црној Бари зову “Ћатићи”. Јован је имао брата Живка, а он је био отац ђенерала Пантелије Јуришића. Према томе Живојин је рођени стриц Пантелијин. У њихово време рађало се много више деце него данас, а најстарији члан домаћинства, одређивао је ко ће ићи на школовање, а ко остати да брине о имању.
Живојин Јуришић који је рођен 1863. године, скоро две деценије пре Пантелије, најзаслужнији је за избор његовог животног опредељења. Он је наговорио Живка, свог брата, а Пантелијиног оца да веома живахног и бистрог дечака да у школу. Живојин је завршио Велику школу у Београду. Касније је био професор у гимназији и кустос у Ботаничком заводу Велике школе. Захваљујући свом преданом раду и таленту постао је први кустос ботаничког одељења, музеја Српске земље. Зато се његова реч поштовала.
И Пантелија је убрзо прешао у Београд да похађа гимназију, а његова браћа Милић, Мића и Драгутин остају код куће. Милић је бринуо о имању,а Мића о дућану, који су Јуришићи имали у центру села. Најмлађи Драгутин, завршио је медицину у Француској.
Будући ђенерал завршава шест разреда гимназије, потом нижу и вишу школу Војне академије и приправни течај за артиљеријског потпоручника до армијског ђенерала. Највиши чин добио је 1923. године, када је постављен за команданта Загребачке војне области.
Никог од поменутих Јуришића није мимоилазио рат. Пантелија је учествовао у свим од 1912. до 1919. године. Обављао је више дужности. Једно време је био начелник ђенералштаба Дринске дивизије првог позива, а касније 1916-1917. године начелник штаба Моравске дивизије. Командовао је и другим елитним јединицама Краљевске Српске и Југословенске војске. Немогуће је све набројати. Требало би доста простора и времена.

Сусрет браће на бојишту
Некада је у широком дворишту, почившег Живка Јуришића из Црне Баре, унука легендарног ђенерала била кућа где је Пантелија рођен. Куће више нема али су успомене остале. Једна анегдота, често се препричава и преноси с колена на колено.
Негде 1815. године у време крвавих ратних сукоба у долини Мораве, Милић Јуришић је био коморџија. Повлачећи се пред непријатељем, таљиге са храном које је вукло неко џгељаво кљусе се заглибе у блату и ни макац. Пар војника пришло и гурају, али не помаже.
Утом, наилази официр на белом коњу, чист уредан. Посматра их. А Милић ће ти онако блатњав и љут:”Шта гледаш, сунце ти... скочи, помози. Официр се наједном трже, као из сна, скочи из седла у блато и изгураше кола.
Одједном се ту створи и Милићев каплар, који срдито крену да укори Милића. Он приђе официру у коме је препознао брата, тада пуковника Пантелију. Загрлише се и изљубише.
Браћа су се срела после три године љутог рата на бојишту. Пантелија је много поштовао српску традицију и обичаје. У овој кући је и данас тако.
Војвода Живојин Мишић је овде био чест гост. Једном је записао: “Пантелија није презао од опасности. Као ђенералштабни пуковник у операцијама на солунском фронту, ишао је до стрељачког строја, утичући на трупе да боље изврше задатак. Његови извештаји и процене били су драгоцени за успех многих битака”.
Нема важнијих одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије, која овај знаменити Мачванин није добио.
Два пута је одликован Карађорђевом звездом са мачевима четвртог реда. Његове груди красила су три ордена Белог орла с мачевима, златна медаља за храброст исказана у рату против Бугара 1813. године.
Нису га мимоишла ни савезничка признања: Француски орден легије части. Енглези су му доделили Орден Светог Михаила и Ђорђа. Италијани војнички орден “Саваја”.