Шапат Битве у Гају

Битва се помиње још у доба неолита. Археолог Миливој Васиљевић, некадашњи директор музеја у Шапцу у својој књизи “Мачва, историја становништво”, пише како је на неким местима простор данашњег села Дубља у општини Богатић, имао изузетно танак слој земљишта, преко наслага дринског песка и шљунка. Ово тле било је погодно за избијање живих извора воде, коју је неолитски човек каналисао и спајао са барама и полијама, насталим у време изливања Дрине.
Тако се формирао извор Битве, најдуже мачванске завичајне реке, на делу данашњег дубљанског атара Гај. Тај крај зову Битвена глава.

Непланирано купање
Мачванска завичајна река, посебно у свом средњем току доста кривуда. Само на једном месту од ње се одвија крак Мандаче, да би се по проласку узвишенијим и безводнијим крајем, код Глушаца опет спојио са Битвом. Најстарији записи говоре о постојању првих насеља крај обала Битве.
У песми сањара мачванских шорова, Боре Симића из Глушаца, који је певао на пет светских језика и давно је напустио овај свет се између осталог каже: Цвет ливада мојих; Шапат реке Битве; Будим се у сени; По њивама пао облак вран; Топао као летњи дан.
Сетне мисли обузимају овдашње, углавном старије људе, који живо приповедају о свом безбрижном и узбудљивом животу, крај обала Битве. Говорио је својевремено о томе и данас почивши Младен Кнежевић из Дубља, угледни мачвански домаћин на чијем имању је Битва извирала.
То је, прецизирао је он, једна удолина у сеоском атару Гај. Налази се баш на Кнежевића имању. Триста метара даље пролази пут Богатић-Змињак. Некада је ту била велика шума, али буре, ратови, туђинске војске, сви су секли и носили стара стабла. Нико није садио.
Мачвански домаћини су и овде градили колебе. Ту су живели са члановима својих породица. Певало се, туговало у и око колеба. Одатле су деца похађала школу. Познате су биле колебе Јакшића, Павића, Петровића, Коморџића, Машића... Многи су живели крај Битве делећи са реком добро и зло. Потомци памте да им је прадедовска имања често плавила. Запамтили су по причи старијих да је захуктала Битва, за трен ока знала да однесе велики труд. Знајући за њене “ћуди” морали су знатно раније да убирају плодове са њива..
Кад вода наиђе до колебе, која је обично била на малом узвишењу, могло се доћи само чамцем. Наравно, неизбежне су биле разне догодовштине о чему сведочи једно превртање чамца и улазак у колебу, морар до голе коже.

Прела и нераскидиве везе
Било је крај Битве и лепих тренутака. Примера ради, незаборавних прела, бројних дружења уз песму и варену ракију. Родиле су се ту многе љубави, нераскидиве везе.
Вода јесте плавила плодне њиве и привлачила дивљач. То је уједно био и добар мамац за ловце. Ту је некада растао дивљи рогоз и шаш, да у њему ниси могао видети највишег човека. Колебаре је често успављивала песма свитаца и крекетања жаба.
Једна легенда говори о томе како су неки Мађари желели да затрпају извориште Битве. Бацали су ту комаде сланине и бивоље коже. Ипак, нису успели али у најновије време, копањем канала, снижен је ниво подземних вода и “угашено” извориште Битве.
Знаменити уметник Милић од Мачве је метаморфозу свог завичаја и Битве видео на специфичан начин. Сведочанство је његова велика фреско слика на зиду хотела у Богатићу. Ту је приказао цео један живот Мачвана од рођења из љуске јајета до умирања ( гробља ).
На слици у стиху и животу, као да се на једном месту скупила сва туга и радости живота прошлог, садашњег и будућег, чији је Битва нераздвојни део.