Инфо

16. јул 2020.16. јул 2020.
Бард сцене, господин уметник
Годишњица смрти великог шабачког и југословенског
глумца Љубише Јовановића

Бард сцене, господин уметник

Шапчанин родом. У свом граду закорачио на уметничку сцену. Две велике животне страсти. Из малог града освојио Европу. Сазревање уз слике страдања. Шабац - Праг -Берлин - Београд - Загреб
Љубомир Љубиша Јовановић, великан српске позоришне сцене, рођен је у Шапцу, 1. октобра 1908. године. Отац Милан је у “Мали Париз” дошао да изучи терзијски занат, а мајка Јелена је одрасла у имућној грађанској трговачкој породици Теодоровић у Вуковару. Њихов кратак брак крунисан је бројним потомством, али је убрзо прекинут и Јелена/Јелка је остала удовица са 27 година. Као млада самохрана мајка тежила је да деци обезбеди егзистенцију.

Први светски рат се оставио је дубок траг у сећању Љубише Јовановића. Као дете био је сведок страдања својих суграђана у порти шабачке цркве, а потом и учесник изгнанства у Врњачку Бању са мајком, браћом/сестрама. Повратак у разрушени родни град донео је и друге промене у животу младог бића. Место становања се мењало, али је остајало у оквирима Шапца. Мајка Јелка је поседовала скромну дуванџиницу у главној улици по завршетку рата. Живот је текао својим током док путујући театар није једну од својих изведби Зулејке, робиње босанске, 1922. године, имао у граду на обали Саве. Можда не најупечатљивије позоришно остварење, али свакако је носило посебну чар за будућег драмског уметника, тада тек основца и будућег ђака Учитељске школе. Породичне и материјалне прилике су диктирале избор. Било је неопходно осигурати сигурну и извесну егзистенцију. Но, надареност ка уметности није мировала. У средњој школи професори су запазили његов дар и склоност ка говорништу. При Шабачкој гимназији је, 1923. године, основан Позоришни одсек, у чијем раду су учествовали и ученици Учитељске школе. Почев од 1925. године, у рад Позоришног одсека “Добрица Милутиновић” прикључио се и Љубиша Јовановић. Даровити младић имао је две велике љубави, спорт и глуму. Током одрастања покушао је да помири наизглед супрoтстављене страсти, фудбал и уметност.
У време када је требало да одигра своју прву улогу у Позоришном одсеку - Саву Савића у Нушићевој „Протекцији“ ФК Мачва је играла утакмицу у Нишу. Уверен да ће на време стићи на изведбу, Љубиша је тајно отпутовао у Ниш како би био део тима, али га у тој намери прекида професор, послат од стране директора Гимназије, и враћа у Шабац. Предстојећи период покушавао је да балансира између две пасије. Ипак, драж света уметности заувек је опчинила младог Љубишу. Уз ангажовања у ђачком позоришту, учествовао у представама гостујућих. Био је партнер Добрице Милутиновића, Жанке Стокић и Михаила Ковачевића, за кога је рекао да је “био боем са великом културом, у првом реду позоришном”.
По стицању дипломе Учитељске школе, Љубиша се запутио у Београд. Понео је и “диплому” Позоришног одсека “Добрица Милутиновић”, и поносно покуцао на врата Народног позоришта.
Ипак, ствари се нису одвијале онако како очекивао. Успешно је прошао аудицију, али уместо уговора о сталном ангажману, понуђен му је само уговор о хонорарном раду. “Пристао сам на хонорар од 15 динара по представи - рећи ће Љубиша; био је то први који сам добио у својој глумачкој каријери.” Потом је уследио додатни ангажман у Академском позоришту имао је прилику да ради са Рашом Плаовићем, гостује у Дому културе на Сењаку са Миланом Ћоковићем, а са Жанком Стокић у Шапцу. Ипак, нaкон неколико београдских месеци одлучује да све напусти и оде на усавршавање у иностранство. Била је то животна авантура са вером у успех. Љубиша прво одлази у Праг, а потом у Берлин. Директор Прашког позоришта му обезбеђује сталну абонентску карту за посећивање позоришних представа и часова глуме код познате глумице и педагога Ане Суканкове. После неколико месеци, прелази у Берлин где ради као учитељ, али не одустаје од глуме. Ипак, крхко здравље приморало је глумца да се врати у Београд, али убрзо путовање наставља. Милутин Чекић, нови интендант Народног казалишта у Загребу, долази у Београд да пронађе младог глумца који недостаје позоришном ансамблу. Избор је пао на Љубишу и у Згребу остаје до априла 1940. године, када се враћа у Народно позориште. Повремена путовања у Загреб нису била условљена искључиво угледом који је тамо стекао, него и симпатијама према Мири Баум-Сањин која му постаје супруга наредне године. Други светски рат покренуо је лавину догађаја и заувек променио судбине милиона људи у свету. Сукоб је донео неизвесност, а породични ломови, непријатељства и контроверзе обележиле су ратне године.
Ипак, уметност је одагнала све недoумице и таленат Љубише Јовановића, трансформације на „даскама које живот значе“ остају упамћене, забележене у колективном кутку стваралаштва, без обзира на различита тумачења, неслагања, и погледе на све(т). Ако ће лепота спасити свет, уметност ће сигурно надживети све, као искра и сведок постојања божанског дара у смртницима.
Младом глумицом Соњом Хлебш, Љубиша се оженио 11. децембра 1951. године. Соња је потицала из врло угледне, старе и имућне породице из Крања и потомак је Франце Прешерна. До 1961. године био је члан Народног позоришта, а потом је одлучио да пређе у Југословенско драмско, у коме ће остварити нове успехе и остати до краја спуштања завесе живота. Преминуо је 15. јула 1971. године, у Београду, и сахрањен је у Алеји заслужних грађана. Велика сцена Шабачког позоришта носи његово име.

Када је 15. јула те године око 15 сати преминуо у једној београдској болници, у 16 сати је прекинута утакмица Партизан-Црвена звезда. Љубишин друг из детињства, спортски репортер Радивоје Марковић објавио је на стадиону ЈНА да је умро велики глумац и члан управе Партизана. Тог момента је 50 хиљада људи устало и одало пошту барду, а Марковић је рекао: “Љубиша је био Југословен, али с толико исто права чини ми се могао би од свога града очекивати да се на његову спомен-плочу уклеше: Сав Шапчанин!”
М. Ж.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa