Девојке воле хајдуке

Корона вирус допринео је отказивању традиционалне и најзначајније културно-туристичке манифестације у општини Богатић, “Хајдучко вече”, која је први пут одржана 16 јула 1966. године у црквеном дворишту Црне Баре, недалеко од Дрине. Старији памте да је тада између осталог било такмичење момака у: надвлачењу клипка, скоку у даљ из места, бацању камена с рамена. Победио је мештанин Ђока Павић и тако постао први харамбаша.
Мачвани дуго негују и обогаћују ову манифестацију. Посматрачи кажу да је то један од најважнијих разлога што је обележила пола века трајања. Састоји се из “Мачванске свадбе” и “Хајдучког такмичења за титулу харамбаше”. Шестоструки освајач сабље “димискије” Живомир Дрезгић из Дубља, делећи несебично савете новим харамбашама, каже да корона вирус јесте зауставио овогодишњу манифестацију али “биће дана за мегдана”, поручује он, увек спреман да изазове млађе да у његовом сењаку одмере снаге у брзом пењању уз коноп (код хајдука је то уз дрво).
Свој утисак о хајдуцима преноси и некадашњи посланик у Скупштини Србије из Салаша Црнобарског Раде Теодоровић, подсећајући на речи историчара Радоша Љушића, који каже:”Ако су нам преци били хајдуци, било би ружно да ми будемо свеци”.
Овог пута превагнула је борба против корона вируса, уствари, тврде у Туристичкој организацији општине Богатић, борба за животе људи. Зато су се одлучили да манифестацију, планирану за први август ове године, не одрже.
Организатори истичу да су им познате све мањкавости “хајдучије” из средине 19 века. Изван свега, значило је то ( Одлазак у хајдуке) својеврсну “привилегију” за “најхрабрије и најбоље”. Историја бележи да онај ко једном бар није окушао срећу у хајдучији, гледан је с подозрењем, називан мекушцем и третиран као неко коме снага и образ нису за понос.
Девојке су подсећа историчар Радош Љушић на основу етнографских извора хајдуцима биле опчињене. Истина, било је и оних који су им правили невољу, срамотили их и брукали, али хајдучка реч и стаситост нису се могли одбацити. Девојачка срца су била на њиховој страни.
Хајдучке чете тридесетих година 19 века нису биле бројне. Најчешће их је у групи било пет. Махом су то били млади људи, у већини случајева ожењени и са неколико деце. Свака дружина имала је свога харамбашу. Били су наоружани дугим и кратким пушкама, пиштољима и јатаганима.
Од одеће посебно су им се истицале црвене чакшире. У хајдуке су одлазили и богати и сиромашни, а и свештена лица.