Инфо

(13. август 2020.)
писмо читаоца

Дрина плаче и памти

Злочин без казне – страдања Срба у Средњем Подрињу 1992-93. године
Дрина плаче и памти
05. јула 2020. године у Братунцу служен је парастос и одата је пошта за око 3.500 Срба страдалих деведесетих година у Средњем Подрињу. Том приликом српски члан председништава БиХ, Милорад Додик изјавио је да се пре 28 година у Подрињу догодио злочин који не памти историја и због чега је то подручје назвао “Крвава круна срспког страдања и духовни епицентар српског колективног бола”.
Дванаестог јула даје се помен српским жртвама код спомен – костурнице у сребреничком селу Залажје. У овом селу у коме је некад живело тридесет српских породица, већ годинама живи један човек. Деда Неђино сећање на 12. јул 1992. године почиње речима: “Имали смо комшије, који су престали то да буду...” Са грчем на лицу и сузом у оку наставља: “У оној кући некада седео је Насер Орић и пио пиво код свог рођака у друштву комшија Срба”. Деда Неђин говор, прекинули су јецаји и одмахивање руком.
Не знам да ли повезано са овим догађајима у Републици Српској, у Шапцу се појављује књига “Дрина плаче и памти”, чувеног шабачког писца, магистра правних наука – Слободана Смиљанића.
Прво што сам приметио по узимању књиге у руке је технички изванредно урађена књига у тврдом повезу, а на корицама књиге слика старије жене, која је покрила лице рукама и плаче.
На око 300 страница описани су монструозни злочини Муслимана над српским становништвом у 43 села и вароши у Средњем Подрињу, од априла месеца 1992. године, закључно са мартом месецом 1993. године. Сва та села су у околини Братунца и Сребренице. У том временском раздобљу убијено је око 3.500 Срба.
Кроз потресне приче сведока, ова књига говори о страдању и убиствима, углавном цивила, жена и деце.
Књига се бави појединачним причама преживелих очевидаца у случајевима почињеног ратног злочина, али истовремено бележи трагедију целог народа овог краја.
Чињеница је да су злочини вршени над комплетним српским становништвом. Жртве су били сви – од најмање деце, до најстаријих људи и жена, а да су заробљеници убијани на најсвирепије начине који су често били ритуалне природе.
Било је веома храбро од аутора овог јединственог романа да га уопште и напише и изнесе истините догађаје – о којима се до сада ништа није знало. Посебна храброст огледа се у томе што је уз сваки описани догађај навео тачна имена жртава, али и извршилаца ових монструозних злочина. Али на крају књиге аутор наводи да је од њему непознатог човека једног дана добио “оригиналне изјаве учесника егзодуса Муслимана над Србима – које су дате од стране невладине организације, а које су до недавно биле тајна! “Непознати човек је донео 49 страница, са изјавама сведока, са жељом да истина преко овог романа изађе на видело и да се ови тужни догађаји никада не забораве. Додао је још да су се сведоци приликом давања изјава заклели да ће ако буде требало своје изјаве увек поновити пред било којим државним органом или међународном организацијом.
То доказује да су сви описани догађани у овом роману потпуно истинити, без било каквог додавања или увеличавања.
Иако су у роману изнети стравични злочини над Србима од стране Муслимана, аутор романа, као искусан правник тврди да геноцида није било! Његово мишљење и оправдање за овакве тврдње је чињеница да су Муслимани упадали у српска села не само због убијања већ и пљачке имовине Срба.
На крају морам да констатујем да иако су била позната имена и презимена муслиманских вођа у овим стравичним злочинима над Србима, ништа није учињено да се ови злочинци процесуирају. За убиства Срба на овом подручју до сада нико није одговарао, углавном због недостатака доказа.
Ова књига се може схватити као својеврсни апел за правдом. Она ће омогућити да научна истина на бази егзактних, валидних, поузданих и веродостојних доказа и битних чињеница – коначно изађе на видело. Имајући у виду да је аутор ове јединствене књиге имао приступ емпиријском материјалу, који је до недавно био тајна, као необоривом доказу за све што је у књизи написано.
На крају романа аутор тврди да све оно што се догодило у Средњем Подрињу је тесно повезано са догађајима у Сребреници годину и по дана касније. Он тврди да ова два догађаја имају узрочно – последичну везу. Нико није размишљао о чињеници да је у војсци Републике Српске био приличан број војника чији су родитељи, браћа, сестре, ближа родбина, пријатељи недавно изгубили животе у егзодусу Муслимана на српска села у Средњем Подрињу. У њима је тињала жеља за осветом.
Драгутин Ч. Јовановић

Најновији број

22. октобар 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa