ГДЕ ТО БЕШЕ СРБИЈА

Када је пре извесног времена прослављени холивудски редитељ, Вуди Ален, разговарао са новинарком једне српске телевизије, пре почетка разговора питао је: „Србија? А где то беше?“ Новинарка је покушавала да му приближи одредиште, рекавши да је Србија близу Италије. „А волим Италију, Рим је леп град!“, мирно је одговорио Вуди и наставио да гледа у саговорницу, потпуно неоптерећен што нема никакво знање о земљи из које је она дошла. Тек кад је кочоперна новинарка, решена да по сваку цену добије интервју, „потегла“ последњи аргумент и рекла „Ја сам из земље из које је Новак Ђоковић!“, откравила је размаженог генија, који је на помињање Новаковог имена „променио плочу“ и почео да прича са њом, као да разговара са Опром Винфри.
Тако је то! Ми из наше задимљене балканске крчме гледамо кроз провинцијално прозорче у осветљено „Глобално село“, које о нама, затвореним унутра, не зна скоро ништа. У том незнању они стварају стереотипе који нас светском јавном мњењу представљају као „зле момке“ предодређене да доносимо пошасти и невоље мирним и добрим људима у уређеном демократском свету у коме су сви добри, паметни и одговорни. Само Срби чине чуда!
У таквом свету није важно што је великан светског филма толико необразован да не зна где се на глобусу налази земља у којој је пре скоро осам векова насликан „Бели Анђео“. Није важно што сваки просечан основац у Србији зна где се налазе и Тексас, и Мичиген, и Калифорнија и све оно што Вуди Ален не зна ни да постоји. То што ми знамо и што створимо остаје затрпано под дебелим слојем лажних и фабрикованих слика у којима је по „црно-белом“ рецепту предодређено да су Срби они који су лоши! У великој светској представи, на осветљеној позорници, моћни режисери, заваљени у удобне центре светске моћи и недодирљиви, доделили су нам улогу монструма.