На пут је кренуло шест возила, а на челу колоне налазио се “Гранд чироки” са вођама пута – Предрагом Бојчићем и Светоликом Бусарцем. За њима у колони, поред “Вранглера”, “Мицубиши”, два “Исузуа” и “Тојота”. Прелазак преко Ваљевских планина био је најтежи део пута. Километри великих нагиба по стазама које је користила војска за време бомбардовања, а које се не могу назвати путевима, био је напоран и физички и психички
Има нешто посебно у пролажењу путевима и стазама које нису свима доступне, у одласцима на локалитете не којима је мало људи боравило и у истовременом уживању у најлепшим пределима наше земље. Екипа “Гласа Подриња” имала је част да учествује у “офроуд” авантури од Љига до Дивчибара вожену џиповима. За оне који не знају “офроуд” подразумева вожњу ван исцртаних саобраћајница, кроз шуме, преко река и по брдима. Прилику да будемо део мале и одабране групе заљубљеника у џипове, природу и овај помало екстреман вид вожње, пружио нам је Драган Томић, шабачки привредник, власник “Ненатекса” који је својим “Вранглером” и сам први пут учествовао у оваквом догађају.
Леп и моћан Екипу “Гласа Подриња”, која је чинила посаду “Вранглера”, а које се у аутомобиле разумеју толико да “знају” да је црвени ауто лепши до белог, прилично је изненадила моћ и способност аутомобила у ком су се возиле. Идеалан за филмове и спотове, заправо је најспретнији на овим тешким стазама. Док су вође пута преко моторола упозоравале друге возаче на који начин да контролишу своје возило иза тога је увек следио и коментар “Вранглер туда пролази”.
Озбиљне припреме за пут На пут је кренуло шест возила, а на челу колоне налазио се “Гранд чироки” са вођама пута – Предрагом Бојчићем и Светоликом Бусарцем. За њима у колони, поред “Вранглера”, “Мицубиши”, два “Исузуа” и “Тојота”. Док је Пеђа задужен за организацију и вођење пута, Света исцртава мапе и организује “културно-уметнички програм”. Ово им је тек друга вожња у оваквој поставци, али офроуд возе дуже од пет година. -Ми смо љубитељи природе који су омогућили истомишљеницима да пођу са нама и да виде неке природне лепоте Србије које су скривене. Такође, у некој перспективи опет можемо да имамо овако фино и лепо друштво и друштво за истраживање. Ово су стазе прилагођене 4х4 возилима, али која нису агресивне природе и нису намењене за њено урушавање. Ми примарно волимо природу и трудимо се да што мање штетимо околини, наводи Пеђа Бојчић. Организатори истичу да у овим турама не може свако да учествује, него да на основу интервјуа праве селекцију и тако долазе до пет возила која са њима крећу на пут. По шумама и горама... До Равне горе Прва станица била је планина Рајац, где је екипа доручковала, боље се упознала и уживала у погледу на околне пределе. Одатле се кренуло пут Сувобора. Возачи су имали могућност да своје способности, али и могућности возила испробају на “клацкалици”. За нас лаике, био је то пролазак возилима кроз дубљи канал. Након тога први друмски изазови. До Сувобора се ишло шљунковитом стазом са чије је једне стране провалија, а са друге шума. Водичи су били управо то, у правом смислу речи. Осталим возачима давали су упутства како да возе, али и упозоравали уколико постоји било каква, и најмања, сметња на путу. До жељеног врха прошетали смо пешке и на врху, поред споменика ратницима балканских и Првог светског рата, наишли смо и на нестваран поглед. Вратили смо се истим путем, па наставили даље ка Равној гори. Преко ливада и покошеног сена, неутабаном стазом, дошли смо до шуме. По уласку у шуму водичи су нас уверавали да се на само два метра од њих налази пећина. Нико је није видео. Заиста, на само пар корака од тог места, постојало је природно степениште на доле, а десетак метара ипод тла и улаз у пећину. Кажу, ту се прво крио Дража Михаиловић. Буком најавише силазак доле евентуланим животињама које можда ту одмарају. На другој страни пећине постоји отвор који гледа на Равну гору. После “Суве пећине” кренули смо ка “Мокрој пећини”. Пошто смо прешли поток паркирали смо поред баракице за путнике намернике. Преко потока, са камена на камен, стигосмо до пећине, а када смо се вратили љубазни водичи су спремили кафу и ракију. После краће паузе и окрепљења, посетили смо и “Равну гору” и маузолеј подигнут Дражи Михаиловићу.
Столови, планина чуда -Следећа тура ће највероватније бити планина Столови, из неколико разлога. То је планина која је природни резерват змија и планина са најмањим процентом бакцила по кубном метру у Европи. По томе је позната. На планини живи само један човек, Милинко. Његов син је отишао пре две – три године, од тада је потпуно сам. Он прави мед који не може речима да се опише и ракију као што се правила и прошлом веку. На планини живе дивљи коњи који нису дивљи у смислу да беже или да нападају, него су питоми јер немају непријатеље. Када одеш тамо они трче ка теби, хоће да се мазе, да се играју. То је један доживљај који не може да се опише речима, и то не на једном него на три четири места и памти цео живот. Иначе, цео тај предео је врло интересантан. На планини Столови, расте једно дрво, односно воће, које се зове брекиња, које ја нигде нисам видео осим тамо. Та тура ће бити негде у октобру када сазнамо да је брекиња родила и да је време за јело. Ми знамо где је једно дрво на целој тој површини и тамо ћемо водити следећу туру, најављује Света Бусарац.
Мало цивилизације и много тешког пута Први контакт са цивилизацијом био је долазак у село Коштунићи, познато као родно место некадашњег председника Војислава Коштунице. Сеоце подсећа на комбинацију напуштеног Твин Пикса и Дизниленда. Импозантне грађевине некадашње индустрије са пропратним садржајима, на једној страни и етно село на другој говоре о томе да се ту некада много улагало. То што је сада све то потпуно празно показатељ је да је улагање било узалудно. Прелазак преко Ваљевских планина био је најтежи део пута. Километри великих нагиба по стазама које је користила војска за време бомбардовања, а које се не могу назвати путевима, био је напоран и физички и психички. Пауза је направљена код великих кратера где је Против ваздушна одбрана Војске Југославије водила жестоке борбе са НАТО авијацијом. Велика рупа у земљи било је место одакле је наш ПВО гађао бомбардере, док су они бомбе испуштали по макетама постављеним као мамци по околним пољанама.
“Културно-уметнички програм” за крај На крај пута стигли смо после осам сати вожње. Организатори су одабрали Тометино поље, близу Дивчибара, у близини потока са једне и асфалтног пута са друге стране, да ту спреме роштиљ за екипу. Света Бусарац, по професији економиста и власник фирме, смишља туре. Каже да је цео живот провео у конекцији са природом, као пецарош, планинар, скијаш... -Од када сам почео да возим са Пеђом по оваквим стазама то је бивало све чешће и сада практично и не излазимо из шуме. Договоримо се где бисмо ишли и онда ја трасирам, цртам, анализирам, а Пеђа води пут по томе. Ја сам задужен за хедонизам, добар роштиљ и котлић. Прво одемо да истражујемо пределе и видимо шта тамо све има. Некада нешто тражимо годинама. Када нађемо све што желимо на једном пределу правимо трасу. Та траса може бити као ова, за возила која су мање проходна, а може бити и захтевнија, пречицама, јаругама, кроз блато, објашњава Света. Дан пре него што поведу екипу на пут терен обиђу још једном, да провере да ли је све у реду. Наша екипа је пут куће кренула мало раније, док су остали наставили дружење уз роштиљ, пиће и договоре где ће и када на следеће путешествије. Нашем домаћину, драгану Томићу, ово је била прва вожња оваквог типа. -Возило сам набавио пре шест година да бих ишао на овакве, офроуд, вожње. Међутим, због посла и бројних обавеза нисам стизао. Коначно је дошао дан да могу и за ово да одвојим време. Није било напорно. Ишао сам раније по шумама по Церу и Влашићу да пробам како возило иде. Ово је нешто што воде људи који се баве тиме и то добро знају да раде. Нашли су нам праву трасу, ако је ово “играчка” за све што ово возило може, јер је и прављено за овакве путеве. Види се да организатори добро познају терен и да су доста времена уложили у све ово. Водили су рачуна о сваком детаљу и сваком возилу. Сигурно ћу ићи поново са њима на неки пут, каже Драган Томић.
Медо, ти си? Света Бусарац каже да су током истраживања стаза и путовања имали бројне анегдоте. -Били смо на Бељаници у рано пролеће, време је било лепо. Возили смо цео дан и касно увече се у подножју планине заглавили. Прво смо сат времена извлачили ауто из дубоког снега, да би око 11 увече поново наишли на метар дубок снег. Стали смо да се договоримо и изашли из возила. Одједном се из шуме чуо медвед. Побегли смо главом без обзира назад у аутомобиле и побегли одатле назад неких 30-40 километара, иако нас је од изласка на главни пут делило само стотинак метара тог дубоког снега. Бежао сам и од дивље свиње и угануо ногу. Ипак, није било неких много страшних ситуација, прича Света.
