ВЕРУЈЕМ ДА МОГУ

У овом тренутку Шабац нема ниједно загарантовано место на Олимпијским играма наредног лета у Токију, односно само једно уколико посматрамо у глобалу Олимпијске и Параолимпијске игре, захваљујући Митру Паликући. Наду полажемо у кајакаше, некога из редова ВК „Шабац“ ко би могао да се наметне селектору Савићу као адут у одбрани злата, а у међувремену се искристалисало још једно. Сања и не жели да се пробуди, док се сан ио јава не преплету. Каратисткиња „Каишина“ АЊА КОЈИЋ, светски вицешампион, мислила је да ће тим сребром заокружити своју спортску причу, но нешто у њој, љубав, жеља, амбиција нису дале спокој и поставила је себи нови циљ.
-Желим да представљам Србију на Олимпијским играма, и на томе је фокус. Од октобра почиње „атак“ на Игре, требаће много труда, одрицања, зноја и крви али знам да могу. Са вером у Бога. Желим да померим границе каратеа, Била сам шампион државе, постала сам шампион Европе и вицешампион света. Мислила сам да сам освојила све што сам могла али сам себи задала тежи задатак. Као и у свему у животу схватиш да све можеш уколико имаш довољно велики жељу и веру у себе.
За њу је карате више од спорта, део личности који је следи у свим животним изборима.
-Није све у медаљама и успесима, јер карате је мој начин живота, љубав и страст. Одлучила сам да моја прича још није заокружена. Није награда обличје спорта, већ осећај да си дао све од себе. Свака медаља је посебна али сама чињеница да представљам нашу земљу ме чини мотивисаном, фокусирано на циљ. Желим увек да задржим енергију због које се борим, јер то волим, а не због награде.
Дошла је у године где су многи на прекретници спорт или образовање, Ања истиче да се определила за пут којим се најређе иде, онај где нема избора, већ се бирају оба.
-Уверена сам да ћу успети да ускладим обавезе на Правном факултету и у спорту као и до сада, жеља је јача од свега. На листи приоритета образовање и спорт деле прво место. Видим будућност у којој радни век проводим као дипломирани павник, а дуг према спорту свог живота „враћам“ кроз тренерски рад, у свом клубу. Моје срце куца за карате, за борбу, татами, кимоно. Слушаћу своје срце.
Борилачке вештине у својој суштини нису само спорт, већ крију филозофију живота коју борац усвоји и примењује је, не зато што мора, већ због тога што верује у њу. Знак једнакости је између великог спортисте и човека.
-Човек се учи док је жив, бити великан у спорту значи урадити нешто више од врхунских резултата. То значи бити човек. Понашање је нешто што чини спортисту великим, надам се да држим до тога. Вера је за мене велика реч, већа чак и од наде, јер немогуће постаје могуће.