КРИВИНА У ОГЛЕДАЛУ
Зарез, а не тачка
Сећам се зебње и стрепње када сам априла 2009. године кренуо пут Шапца. Био је то пут у непознато и неизвесно. Али, Шабац је чудо. Јединствено леп и отворен град. Само пола онога што сам доживео и урадио за ових 11 и по година у граду који сам почео да зовем својим, учинило би ме срећним и поносним.
Вероватно је да постоји начин да се искаже велико хвала овом граду, али ја немам тих речи. Како се захвалити на прилици да се слободно ради оно што се воли, да се упознају дивни људи, да се нађе животни сапутник за кога си мислио да постоји само у поезији, да се ужива у природи и богатству око тебе. Шабац ми је све набројано, и још много тога, пружио.
А, зашто је то тако? Зато што овај град има слободарски дух, велику душу и нешто што се зове инат. Стало му је до себе више него другим градовима и ту жишку неко не може да му угаси. Људи у Шпацу су имали прилику да раде оно што воле и то их чини независним у односу на сваку буру. Како ће бити даље, то ћемо тек да видимо, али никада не треба дизати руке и предавати се судбини.
Људи чине један град великим, а Шабац такве људе има у изобиљу. Могао бих неку и о њима да напишем, али увек постоји тај страх да ће неко бити неправедно изостављен и зато то не бих учинио. Са многима сам постао пријатељ, са некима сам радио, о некима сам писао, а о некима сам само слушао. Све су то добри људи, и оно што ме је изненадило, и даље то чини, јесте то да сви они воле свој град до неба. Ретка је то особина.
Шабац сам и ја заволео. Можда више и од Београда у којем сам рођен и у којем ми живе деца, или од Бора укојем сам провео највећи део свог детињства. Волео сам сваки посао који сам у њему радио. Трудио сам се да будем добар са колегама, углавном сам успевао, али било је људи са којима то нисам успео. Сигурно сам и сам крив због тога. Заволео сам свој комшилук који је показао како људи могу да се лако окупе и да буду једни уз друге када год је то потребно. Све су то људи који овај град чине посебнијим од свих осталих. О тазбини да и не говорим.
Политика је, на жалост или срећу, моја пратиља деценијама уназад. Испратио сам сваку ситуацију која се 11 и по година уназад појавила на шабачком небу. И ту има дивних људи, али има вала и оних који не да су залутали, него само гледају да се окористе о свој град. Тако је свуда. То је вирус који никада у Србији неће бити излечен. Питање је само како ти људи вечито политички преживе и опстану.
Мој саборац Марко Видојковић, можда и претерано, уме да каже да је Шабац нека врста српског Алама. И у праву је. По мени, било је часно бити на страни на којој смо се нашли. Никада нисмо крили шта и ако мислимо, и нисмо се крили иза разних флоскула. И то нам је Шабац омогућио. Данас треба имати став и борити се. Против свега човек може да се бори, чак и да победи, али против овога што се данас дешава у Шапцу, једноставно се не може.
По први пут у животу сам имао прилику да баш у Шапцу непосредно доживим оно што се годинама уназад дешава у целој Србији. Што се мене тиче, и нашег лепог града, није баш било неопходно да и то доживимо, Али јесмо. Дивим се борби и упорности неких људи, а рекао сам нећу о именима. Толико снаге никада нисам видео. И није то узалудно. Једна од реченица коју сам у Шапцу научио гласи – Све ће ово једном јуче бити. Важно је ко смо и шта смо ми и људи око нас. Човек је чудна врста, све ће преживети, проћиће и ово.
Коперниканство је у моди. Та мода је стигла и до Шапца. То ме боли, али нисам битан ја. Много је важније да ли је то Шабац заслужио или не. Али и Шабац треба да настави да живи и да се бори. Никада не сме да престане да се бори и на ту борбу мора да буде поносан.
Ја ових дана стављам зарез, не тачку, на свој посао у Шапцу. То никако не значи да се повлачим са бојног поља, већ само да ћу наставити још јаче да радим то што сам цео живот радио. Ово је вероватно последња колумна коју остављам новини која је постала део мене и мог идентитета. Сви морамо да идемо даље, али не смемо да спустимо гард. Не смемо да посустанемо. Ако то урадимо, онда ћему бити попут оних који једнога дана о вама пишу погрдне рафите, а други дан вас грле и примају под своје куте. То није Шабац и то нисмо ми.
Вероватно је да постоји начин да се искаже велико хвала овом граду, али ја немам тих речи. Како се захвалити на прилици да се слободно ради оно што се воли, да се упознају дивни људи, да се нађе животни сапутник за кога си мислио да постоји само у поезији, да се ужива у природи и богатству око тебе. Шабац ми је све набројано, и још много тога, пружио.
А, зашто је то тако? Зато што овај град има слободарски дух, велику душу и нешто што се зове инат. Стало му је до себе више него другим градовима и ту жишку неко не може да му угаси. Људи у Шпацу су имали прилику да раде оно што воле и то их чини независним у односу на сваку буру. Како ће бити даље, то ћемо тек да видимо, али никада не треба дизати руке и предавати се судбини.
Људи чине један град великим, а Шабац такве људе има у изобиљу. Могао бих неку и о њима да напишем, али увек постоји тај страх да ће неко бити неправедно изостављен и зато то не бих учинио. Са многима сам постао пријатељ, са некима сам радио, о некима сам писао, а о некима сам само слушао. Све су то добри људи, и оно што ме је изненадило, и даље то чини, јесте то да сви они воле свој град до неба. Ретка је то особина.
Шабац сам и ја заволео. Можда више и од Београда у којем сам рођен и у којем ми живе деца, или од Бора укојем сам провео највећи део свог детињства. Волео сам сваки посао који сам у њему радио. Трудио сам се да будем добар са колегама, углавном сам успевао, али било је људи са којима то нисам успео. Сигурно сам и сам крив због тога. Заволео сам свој комшилук који је показао како људи могу да се лако окупе и да буду једни уз друге када год је то потребно. Све су то људи који овај град чине посебнијим од свих осталих. О тазбини да и не говорим.
Политика је, на жалост или срећу, моја пратиља деценијама уназад. Испратио сам сваку ситуацију која се 11 и по година уназад појавила на шабачком небу. И ту има дивних људи, али има вала и оних који не да су залутали, него само гледају да се окористе о свој град. Тако је свуда. То је вирус који никада у Србији неће бити излечен. Питање је само како ти људи вечито политички преживе и опстану.
Мој саборац Марко Видојковић, можда и претерано, уме да каже да је Шабац нека врста српског Алама. И у праву је. По мени, било је часно бити на страни на којој смо се нашли. Никада нисмо крили шта и ако мислимо, и нисмо се крили иза разних флоскула. И то нам је Шабац омогућио. Данас треба имати став и борити се. Против свега човек може да се бори, чак и да победи, али против овога што се данас дешава у Шапцу, једноставно се не може.
По први пут у животу сам имао прилику да баш у Шапцу непосредно доживим оно што се годинама уназад дешава у целој Србији. Што се мене тиче, и нашег лепог града, није баш било неопходно да и то доживимо, Али јесмо. Дивим се борби и упорности неких људи, а рекао сам нећу о именима. Толико снаге никада нисам видео. И није то узалудно. Једна од реченица коју сам у Шапцу научио гласи – Све ће ово једном јуче бити. Важно је ко смо и шта смо ми и људи око нас. Човек је чудна врста, све ће преживети, проћиће и ово.
Коперниканство је у моди. Та мода је стигла и до Шапца. То ме боли, али нисам битан ја. Много је важније да ли је то Шабац заслужио или не. Али и Шабац треба да настави да живи и да се бори. Никада не сме да престане да се бори и на ту борбу мора да буде поносан.
Ја ових дана стављам зарез, не тачку, на свој посао у Шапцу. То никако не значи да се повлачим са бојног поља, већ само да ћу наставити још јаче да радим то што сам цео живот радио. Ово је вероватно последња колумна коју остављам новини која је постала део мене и мог идентитета. Сви морамо да идемо даље, али не смемо да спустимо гард. Не смемо да посустанемо. Ако то урадимо, онда ћему бити попут оних који једнога дана о вама пишу погрдне рафите, а други дан вас грле и примају под своје куте. То није Шабац и то нисмо ми.
Н. К.
Најновији број
18. април 2024.
