Једна прича, једна младост, један живот...

Пролазниче, када свратиш у наш крај било којим послом, а пут те нанесе баш овуда, иза “Мачвиног” стадиона, застани макар на час. Скини капу, ако је имаш. Застани и поздрави нашег друга. Одговориће ти осмехом. Пожелеће ти да срећно стигнеш тамо куд си пошао. И неће ти замерити ако му окренеш леђа у одласку.
Ми, деца деведесетих, свашта смо преживели и проживели. Шибала нас је инфлација, тукли су нас бомбама, засипали уранијумом, распадала нам се држава... Па ипак смо некако избауљали из свега тога насмејани, ведри и продужили у младост која је по правилу лепа, безбрижна... А ми, дечаци из краја, пословично смо боље познавали туђа него своја дворишта, “оперисали” у сумрак, често не чекајући ноћ, дерали колена на асфалту под кошем на бандери, уписивали надимке на тротоаре, драли се као магарци пикајући лопте између четири цигле и после бежали куд који кад стакло комшијског прозора одјекне нашом лепом улицом... У кућу смо неретко улазили само по сендвич (јер вечера je чиста дангуба), тукли смо се између себе (а онда мирили уз сузе и заклетве), поправљали “сегине” џојстике, “обртали” игрице, играли “јенкија”, жмурке, тениса и “коцкица”, лопова и жандара, возили ролере, до бесвести падали и опет устајали. И једва чекали да се опет видимо, макар се до крви помлатили! Младости нико ништа не може!
И расли смо... Поглед смо све чешће дизали са лопте за сукњицама и хаљинама, добацивали и маштали, бескрајно маштали... Дошле су прве “одрасле” ствари: прва пијанства, први дим, прва девојка, први секс. Неискусна љубакања у мраку, на журкама, по правилу увек су се завршавала исто, а ми смо се и даље, као селице, непогрешиво враћали нашим празним тезгама на пијаци у крају, циркали до касно у ноћ и препричавали ко је шта “упецао”. Године нам поново нису могле ништа.
Данас нас погрешно зову одраслим људима. А не знају да деца целог живота сањају. И остају деца. Али, један од нас више не машта. Нема потребе јер - досањао је свој сан. И живеће га вечно. Остаће заувек заљубљен у брзину, кацигу, у наш “гето” и никад неће престати да вози свој “кавасаки”. Да кроти кривине облака. Да шутира на кош и гол. Да нас окупља и да нам се смеје када матори магарци распале још понеки баскет или фудбал на старом терену пијаце.
А он нас гледа са зида. И смеје се. И вероватно се пита: “Јесам ли вас тако учио, сунце вам јебем смотано!” .
И добро зна да је сваки кош поен за њега, сваки је гол - његов гол.