Поранио је на пут којим ћемо сви

Тамо одакле је почео свој животни/спортски пут велики ЗЛАТКО ПОРТНЕР нашао је и своје вечно почивалиште. Село Хртковци имали су и имају ту част да великог рукометаша и човека чувају за вечност. Био је важан чинилац да једна, готово деценија, од обичне постане славна тако да је нико не може засенити. Сећали су се саиграчи:
„Када је било тешко, када смо страховали, Златко је био тај који је говорио „дајте мени лопту, ја ћу то решити“ и увек је то чинио. Остали смо у контакту до последњег дана, био је човек кога никада не желите да изгубите, људска вредност. Дописивали смо се, чули дан раније, планирао је да дође крајем месеца (Вуковић); Заувек у срцу остаје младић у шорцу и чувеним патикама, скромни неизмерно важни играч, саиграч, пријатељ, бек-голгетер, људина, диван супруг, отац. Отишао је на пут којим ћемо сви, само је он отишао прерано (Вујовић); Хвала ти сто си био уз нас, бољи од најбољих, тако тих, добар, ненаметљив а највећи, израсто си у најлепши рукометни цвет, био си невероватан играч брате мој и све нас чинио бољим. док и ми чекомо свој ред на привременом животном путу чуваћемо те од заборава, одиграти неку утакмицу, запевати „Има један кућерак у Срему“ и причати о нашем непоновљивом животном путу и дружењима. Лети, лети нас добри Злајо, Зврндове, санто леда са Гомолаве како смо те волели звати, поздрави нам очеве, мајке, брацу и дедове, све рукометне саборце који ће на челу с тобом опет бити шампионски тим (Рашић) ... читав број не би био довољан за све речи присећања, телеграме саучешћа, за жал на много језика, а увек су све речи ништавне и слабе наспрам осећаја... Отишао је у вечност некадашњи играч: Слоге, Црвенке, Металопластике, Барселоне, Венисиека, Зонфингена, Берна, репрезентације Југославије. Тамо где време не тече отишао је троструки шампион Европе, вишеструки национални првак, освајачи Купова у много држава, отишао је бронзани олимпијац, светски шампион...

фото: lequipe.fr

Као потписник ових редова молим за извињење што ћу део текста посветити личној успомени на великог шампиона. Говорим као неко ко је сувише млад да би га се сећао из периода када је био најбољи средњи бек света, неко ко га није лично познавао, али и неко коме је Златко показао шта значи човек, професионалац, величина у ономе што раздваја јединствене од осталих.
Први разговор новински са Златком имао сам у првим данима једног портала који више не постоји, а те 2010. био је потпуно непознат. Замолио сам га путем фејсбука за разговор. Не само да је кратко одговорио: „Нема проблема, пошљаите питања“, већ су и ти одговори били темељни, стилизовани, једнако добри колико и за највеће медије. Недуго потом упутио сам поруку са жељом да направим разговор и са његовим Николом, онда великим голманским талентом, данас једним од најбољих голмана Европе. Није у том тренутку постојала могућност, прошле су две године, признајем, већ сам и заборавио на то, када је стигла порука од Господина Златка са бројем телефона да контактирам Николу, уз извињење што није било могуће раније. Током тог разгоовра беше јасно да је син од оца наследио, не само спортски дар, већ и скромност, поштовање, величину. Није протекао ниједан рођендан, а да у порукама није било оне од великог рукометаша. Сигурно да је свако ко се познавао са њим доживео исто.
Ваш и наш лист био је један од последњих, ако не и последњи за који је Злаја издвојио време. Сећали смо се, пре само месец и који дан Олимпијских игара у Сеулу 1988. и иако је био на путу за Француску, одговорио је поново, у свом стилу на сва питања и поново није пропустио прилику да се извини ако нешто није добро. Заиста није било разлога за извињење. Вечна Вам слава Златко.