ПРИВИЛЕГИЈА ЈЕ РАДИТИ СА ДЕЦОМ

Кажу да су добри људи срећа на овом свету. У времену данашњем, они су драгоценост.
Мало је Шапчана који нису чули за др Љиљану Алексић, педијатра, која је свој живот посветила ближњима. Рођена је ’52 године. У улици Вере Благојевић (садашња Маре Лукић Јелесић) у кући Миловановића, где је живела са оцем Жојом, мајком Јованком и млађим братом Милорадом. Одрастала је у близини речице Камичак, која одавно не постоји, а у којој су многа деца научила да пливају.

ТИМСКИ РАД
„Константно смо се усавршавали док смо радили. Слали су нас на постдипломске студије, течајеве, симпозијуме, конгресе, јер то је посао где морате да пратите нове протоколе у лечењу и дијагностици. Професори са Институа за мајку и дете долазили су једном месечно и преносили нам знања са светских конгреса, тако да смо увек били у току. Све смо радили конзилијарно, заједно усмерени на лечење болесног детета. Био је то тимски рад, а старије колеге су нам давале ветар у леђа. Надам се да ће и нове генерације доживети то што смо ми својевремено имали.“

- Ту смо се лети купали, а зими клизали. Играли смо се на улици која није била прометна, возили бицикл, санкали, ишли из једног у друго двориште, а свако је било пуно разноврсног воћа. Ако је неко имао бицикл, сви смо га возили. Много смо се дружили и доста времена проводили напољу. Игра је заиста привилегија детињства.
Похађала је ОШ „Ната Јеличић“, која је била у суседној улици. По завршетку основне, уписала је тадашњу Гимназију „Вера Благојевић“ (данас Шабачка гимназија). Иако је још као дете знала да жели да буде лекар, одлучила се за школу која ће јој пружити широко образовање.

- Гимназију памтим по професорима, који су били изузетни предавачи, коректни у односу према нама и реални у оцењивању. Издвојила бих свог разредног старешину, великог човека, правог господина, магистра историје, професора Павла М. Јосића, кога се и данас сећам са дубоким поштовањем и захвалношћу. Такође, памтим је по дивним дружењима, од којих су многа прерасла у пријатељства, која и данас трају. Моја другарица из Гимназије, др Мира Максић Миловановић, одавно ми је кума.

ШАБАЦ НЕКАДА
Шабац је некада био миран град. Људи су се више дружили него сада. Зими су се играле карте уз крофне и кокице, а од пролећа до јесени време се проводило у двориштима, где су окупљале комшије и пријатељи. Живело се растерећено. Понекад би прошао понеки бицикл, а аутомобил јако ретко.

Са јаким предзнањем из престижне школе, вредној и радној, није јој било тешко да упише и у року заврши Медицински факултет. По завршеним студијама, вратила се у Шабац и одмах добила посао, најпре као стажер, а потом у Служби педијатрије тадашњег Здравственог центра. Након две године рада, добила је специјализацију из педијатрије, коју је завршила у Институту за мајку и дете у Београду. Са тридесет две године била је лекар специјалиста педијатар. Жеља јој се испунила.

- За време вежби из педијатрије на Универзитетској дечјој клиници у Београду, професор Света Костић нас је упозорио: „Педијатрија је спецефична, колеге. Са једне стране, гледате болесно дете, а са друге, очај родитеља. Добро размислите ако желите педијатрију“. Док сам била на стажу, позвао ме је др Милан Иванић, тадашњи начелник Инфективног одељења и др Видоје Тановић, начелник пнеумофизиологије, али ја сам желела педијатрију и никада се нисам покајала. Иако је то напоран посао, привилегован је онај који ради са децом.
Када је почела да ради у Служби педијатрије, било је око тридесетак лекара специјалиста, који су несебично делили своје знање и искуство са младима, припремајући их за тежак и одговоран посао.

- Када сам, као млад лекар била на Дечјем одељењу, дошло је дете које се отровало и требало је да се уради лаважа (испирање) желуца. Др Мира Минић ми је рекла: „Љиљо, то ћеш ти урадити“. Одговорила сам јој да то никада нисам радила. „Сада ћеш“, рекла је, објаснила ми и ја сам то урадила беспрекорно. Исто се догодило када су довели дете које је боловало од менингитиса, коме је требало урадити лумбалну пункцију. Све време је била поред мене и давала ми инструкције. Неизмерно сам захвална њој и свима који су нам указали поверење, били уз нас да нам дају подршку и, ако затреба, помоћ.

РУЖА О ЉИЉИ
„Када је Љиља дошла, ја сам већ била искусна сестра. Допуњавале смо се и врло брзо сложиле. Са њом је било изузетно лако сарађивати, била је потпуно посвећена нашим малим пацијентима, због чега је веома поштујем. Сарађивала сам са њом тридесет година. Имам незаборавна сећања на тај период свог живота. Љиља није била само начелник, руководилац и лекар, него пријатељ сваком члану колектива. Свакога је уважавала, без обзира на звање и образовање, од спремачице до лекара. Наше пословно дружење претворило се у дивно пријатељство, које и данас траје. О њој све најлепше могу да кажем.“
(Ружа Поповић, председница Фондације „Хумано срце“)

Служба педијатрије је, у оквиру тадашњег Здравственог центра, покривала подручје са око тридесетак хиљада деце. Број прегледа се није бројао зато што је било природно да свако дете које се појави на вратима ординације буде прегледано.

- Био је то велики ентузијазам, колегијалност, конзилијарни рад свих нас, и лекара и медицинских сестара. Били смо добро уиграни тим. Доста времена се проводило на послу, исто колико и код куће, јер се радило ноћу, викендом, празницима...

Посвећена и предана, др Љиља је својим малим пацијентима прилазила као себи равнима. Зато се догађало да се малишан појави на контролном прегледу и узвикне: “Здраво, Љиљо, добро сам!“ Са осмехом прича анегдоту када је упитала дечака: „Знаш ли шта имаш у грлу?“, а он јој одговорио: „А јел ти знаш да ја бијем радознале?“. „Нисам знала“, рекла му је.

— Децу не можете лагати. Када би ме питали: „Хоће ли ме болети?“, одговорала сам: „Хоће, али ћеш оздравити и играти се са другарима“. Тако се градило поверење. Ако вама родитељ повери своје дете, то морате да цените и урадите све што знате да бисте то оправдали. Ја сам то тако доживљавала.
Извесно је да тај посао носи много изазова, тешких и екстремних ситуација када би родитељи усред ноћи дотрчали боси, у пиџамама, са дететом у бесвесном стању, у епинападима...

МЕХАНИЗАМ ОДБРАНЕ
„Временом сви морамо да научимо да створимо одбрамбени механизам да бисмо могли да радимо. У тешким тренуцима најпре смо размишљали како да помогнемо детету, само смо на то били концентрисани, не размишљајући о неповољном исходу. Тек када би све прошло, схватали смо шта је све могло да буде, а није, хвала Богу.“

- Ми смо то решавали, али то је драматично за родитеље. У тим ситуацијама, најпре бих указала помоћ детету, а потом послала колегу или сестру да смири родитеље. У већини случајева, све се завршавало на најбољи могући начин, на нашу и срећу родитеља. Професија је таква, ради се о здрављу и болести, животу и смрти.
На наш коментар да је спој топлине, посвећености и стручности довео до чињенице да постане врхунски лекар, скромно је одговорила: „Само сам имала срећу да изаберем професију коју волим“.
Др Љиља није остварена само на пословном, него и на породичном плану. По завршетку факултета, удала се за Радишу Алексића, инжењера технологије. У браку су добили два сина, старијег, Владимира и млађег, Милана. Влада је, кренувши мајчиним стопама, дипломирао на Медицинском факултету у Београду, а специјализирао општу хирургију. Врсни је (у то смо се лично уверили) хирург у Општој болници Шабац. Милан је завршио Економски факултет у Београду, ради у компанији Еликсир Група и успешан је у свом послу.

- Обојица су се вратила у Шабац, запослили, оженили и подарили нам велику срећу – четворо унучади. Владимир и Маја

- Стефана и Луку, а Милан и Кристина - Ленку и Вукашина. Радујем се што су ми синови успешни, али моја највећа срећа је што су честити и вредни људи.