„Ми живимо у ономе што јесте, али налазимо хиљаде начина да се са тиме не суочимо. Велико позориште снажи наше способности за то...” Торнтон Вајлдер, амерички књижевник
Ко не живи у позоришту, за и од театра тешко може да појми емоције којe буди празна сала, одсуство игре, ишчекивање премијере, драж присуства публике и истински порив бића да ствара дарујући себе новом лику, изнова.
-Ова година, као да је покушала да буде позориште уместо позоришта. У њеној режији, сви смо изненада постали статисти, уместо главних ликова и аутора својих живота. Оставила нас је без права да сами доносимо своје одлуке и забранила нам да радимо оно што смо хтели и планирали. Чинило се да ће тако проћи и наш Фестивал, заказан у свом традиционалном, априлском термину. Планирани програм већ је био најављен. Ипак, у периоду када је требало да се одржи, сала Шабачког позоришта остала је празна. Остали смо у својим домовима, јер је то била једина одговорна одлука. Време које је уследило донело нам је неке одговоре - говори директорка Шабачког позоришта Милена Миња Богавац о изазовима са којима се градски театар суочио током протеклих месеци. Свет није стао, али је пауза стављена на културне догађаје. Сале су постале празне, интеракција уметник/гледалац се преселила у онлајн свет. Ипак...
-Било је јасно да 5. Позоришно пролеће неће моћи да се одржи у оном обиму у ком смо га замислили, планирали и припремали. У обиму какав Шабац- град импресивне позоришне традиције и културе то и заслужује, а посебно важног јубилеја: 180 година позоришног живота у Шапцу. Под таквим условима, продуцентска одлука о отказивању Фестивала могла би се чинити разумном. Међутим, позориште и разум нису најбољи пријатељи! Донели смо супротну одлуку, вођени страшћу, срцем и и неком врстом поноса која се граничи са инатом. Била је то одлука да сачувамо традицију нашег Фестивала - закључила је Миња.
Фото: Шабачко позориште (Ј. Радојевић)
Наставља се традиција Селектор Позоришног пролећа Зоран Карајић наводи да је полазећи од критеријума да је Фестивал одабир најбољих позоришних представа, што подразумева висок ниво свих елемената позоришног чина, ове године, избор био je тежи него раније. Тема пажљиво одабрана, „Време. Отисак. Сећање“ имплицира траг који остаје иза сваког од нас. -Као тема ми се наметнуло време и отисак човековог стопала у том времену. Шта нам тај отисак говори данас, да ли га ми разумемо, да ли можемо да ишта прочитамо из њега, да га растумачимо, да нешто научимо? Трагом тих сећања позвао сам ове представе, свестан да коначних одговора нема. Због ситуације одличили смо се за мањи формат Фестивала. Морам да признам да није недостајало узбуђења. Иако је ова селекција проглашена за најбољу, нажалост, нисмо могли да све одабране прикажемо публици. Но, у априлу ће четири преостале, уз неке нове, бити део Пролећа у Шапцу - додао је Карајић.
Вечна ватра позоришта Са неким околностима се мора живети, али без неких ствари није могуће. Позоришно пролеће у јесен, нешто другачијег формата, организационо и садржајно донело је повратак публике у салу. Вечна ватра стваралаштва не може се лако угасити, све док постоји искра пламена и сећање на творце магије.
-Верујем да нема лепшег и усхићенијег момента од оног када се уметник сусретне са својом публиком. Стајати пред публиком је обавезујуће и такав чин је обележен заставом љубави. Према мом дубоком уверењу обавља се у костиму одговорности. Долазећи у Шабац размишљао сам о Теспису, глумцу чије смо име прво запамтили, тако да је он остао упамћен као први глумац, иако то није био. Његово име нам је познато, јер је ишао од града до града, наступао на трговима. Верујем да је то био храбар и посвећенички чин, тај излазак пред публику која га не очекује. За то је потребна посебна вештина. Смемо ли ми у овом времену изневерити Тесписа, творца магије? Смемо ли изневерити уметност? Не само због вере, храбрости и посвећености, које су евидентне, него због континуитета. Верујем да Прометеју није било тешко да украде ватру колико је људима било теже да одрже тај пламен, вере, светлости и топлоте. Због тог пламена смо у Шабачком позоришту - истакао је Милош Латиновић директор Битеф театра на свечаном отварању Позоришног пролећа у Шапцу.
Класици пре свега Дела настала из пера најзначајнијих домаћих књижевника преточена су у драмске комаде. Повратак класицима као непресушној инспирацији и актуелној тематици окосница су овогодишње селекције. Андрић, Тишма, Станковић део су трага и времена.
-Ово је мало Стеријино позорје, јер су све четири представе из селекције дела домаћих аутора. Велики класици. Тишма, Андрић и Станковић. Значајна домаћа литература је „постављена“ на сцену, што није био случај са овогодишњим Стеријиним позорјем, јер су се определили за алтернативне представе занемаривши велику литературу, те ни Љуба Симовић није био одабран - наводи Драгана Бошковић о овогодишњој селекцији Фестивала.
Отисак Балкана у генима ...Све јој је било тако јасно. Све се, исто као некада, и сада понавља. Исто као што од оног њиховог хаџи-Трифуна њени почели да пропадају, тако, ево и овде почиње од свекра јој, Марка, мужа, Томче, и саме ње. А бар да се њоме заврши, него се ето продужава њеном децом, унуцима, праунуцима. И ко зна, нека њена чукунунука, која ће се можда звати и Софком, биће сигурно онако лепа, бујна, као што она беше, а овако ће и свршити, овако ће за све њих платити главом и њу, Софку, бабу своју, проклињати и кости јој у гробу на миру не остављати...( Бора Станковић, Нечиста крв) Позоришна адаптација, капиталног романа српске књижевности, редитеља Југа Ђорђевића и драмске списатељице Тијане Грумић настала је на идеји да се без компромиса на сцену пренесе Станковићева „Нечиста крв“. Фокус комада је наратив женске линије у хаџијској продици. Жудње, страхови, надања, жртвовања, патње, подређености и репетиције. Седам Софки, један прамен косе и животни циклус архетипа српске жене. Прамичак косе, као танани хромозом у ДНК ланцу бића. Преноси се генерацијама, одређује животе и судбине. Ако се ланац преношења прекине, да ли ће Софке престати да постоје? Или ће, можда, бити другачије, своје? Можда ће променом ситног дела ДНК разбити патријархалне окове који вековима стежу све Софке, вековима удаљене од првобитне, али блиске и познате. Сурова, реалистична, сензуална и увек присутна,
Ауторски тим наводи да је мит како само Врањанци у потпуности разумеју Борин дерт, севдах, патњу и лепоту. Реалност је ипак другачија. Бора Станковић, његова дела припадају свима нама, а потврда за ово стигла је у виду четири награде на Фестивалу у Шапцу. Позориште „Бора Станквоић“ из Врања однело је плакете за: Најбољу режију, Женски ансамбл, Драматизацију и Сценографију.
-Према првобитном плану наша представа је била предвиђена да буде одиграна у част награђених. Но, околности су довеле до другачијег исхода и добили смо четири награде у различитим категоријама. Признање за женски колектив мени је најдража, јер је прича коју смо желели да пренесемо управо о женској солидарности у недаћама кроз које пролазе - појаснио је Југ Ђорђевић редитељ вишеструко награђене преставе Нечиста крв. Како напомиње признање у категорији најбоље режије није очекивао, али је сатисфакција већа због „тежине“ имена колега у истој конкуренцији. Атмосферу представе употпунила је сценографија, али и стилизовани костими прилагођени савременом тренутку. -Иницијална идеја за сценографију била је у самом тексту, и животу. Када све изгубимо, шта нам остаје. Породица која наизглед има савршен дом, али се све гура под тепих. Због тога је важан део на сцени завеса. Све се одвија иза ње, невидљиво, али суштински није. Попут тајни које то заправо нису. Како време одмиче све нестаје, руши се, али ипак леби изнад Софке - рекла је Андреа Рондовић.
Време нас не штеди Злоћа и доброта једнога народа продукт су прилика у којима он живи и развија се. Нико не зна шта значи родити се и живети на ивици између два света, познавати и разумевати један и други, а не моћи учинити ништа да се они објасне међу собом и зближе, волети и мрзети и један и други, колебати се и поводити целога века, бити код два завичаја без иједнога, бити свуда код куће и остати заувек странац; укратко: живети разапет, али као жртва и мучитељ у исто време. (Иво Андрић, Травничка хроника)
-Неке од најлепших страница исписаних на српском језику налазе се у роману Травничка хроника: „Јер зашто моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу? Стога што се родила у овој думачи која се зове Травник? И зар је могуће да се та мисао никако не бележи, нигде не књижи?“ Носио сам ову мисао безброј пута на све стране света као неки свој лични пртљаг. Травничка хроника је за мене као она свећа у роману што гори дању и ноћу на турбету Абудлах паше: „оно мало светла, да осветли сав мрак који се вековима накупио око нас.“ То је она иста свећа коју носи и јунак Тарковског кроз празан базен. Том свећом, у мраку, почиње и наша представа - каже редитељ Никита Миливојевић о својој новој представи. Инспирацију проналази у новим изазовима, интимној листи жеља и путовању које носи свака нова представа. Након „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“ по први пут је из корица романа постављена на сцену Српског народног позоришта / Народног позоришта Сомбор.
-Као што бирам дела за адаптацију, тако имамо утисак да дела проналазе мене. Имам своје писце, листу интимних ствари којима се враћам, читам, и које желим да радим. Некад ми се посрећи да то стварно урадим, а тада је радост велика. Некада човек не стигне да уради све оно што жели. Ипак, тај сусрет зависи од много ствари. Потребно је да се погоди прави тренутак, али листа чекања постоји, као што је случај са Андрићем о коме сам сањао дуги низ година. Када имате великог писца, већ сте у сигурним рукама. Када читате/слушате Адрића стичете утисак да самим слушањем његовог дела већ сте приредили велики догађај. Морате обезбедити неколико месеци да се припремите. Велики је данас луксуз да радите нешто што неће никада бити реализовано. Ипак, ризикујете, желите да се то оствари. Свака представа је авантура, баш као непознато путовање и то је посебна драж. Адаптација Андрићевог дела можда јесте ризик, али не и када режију и драматизацију потписује Никита Миливојевић. Травничка хроника према оцени жирија понела је признање најбоље представе у целини петог издања Позоришног пролећа.
Сећање је варљива категорија Доција кајања Вере Кронер због пропуштене прилике да се отргне од Новог Сада хране се не само сећањима на логорске патње. Те патње, пошто су прошле, представљају део њеног живота, и она, будући у свему усмерена према себи, не би више ни могла замислити да их није било. Њена је коб, сматра, што се из логора вратила у тај, наводно свој, град, а вратити се опет морала зато што се од њега претходно није откинула. У питању је, осећа, исти грумен топлине, или блискости, који јој се причињавао и први и други пут као нека мутна сфера привлачења, слична планети обавијеној парама, или некаквом магленом сунцу, мамећи је да се не удаљи, односно да се са њом опет стопи, варљиво.(Александара Тишма, Употреба човека).
Да ли треба живети, преживети и када све нестане? Када само сегменти живота остају у сећању као секвенце далеке прошлости и бледог трага постојања. Да ли је живот вреди у вихору рата? Тишмин роман, „Употреба човека“ и питање „Шта је човек и шта је све у њему“ била су полазишта за редитеља Бориса Лијешевића.
-Тишмин роман „Употреба човека“ је моја опсесија још од школских дана. Због своје структуре, до сада, никада није екранизован, драматизован нити постављен као позоришни комад. Изузетно ми је драго да је адаптиран у представу, да живи. Позориште је сусрет глумаца и публике, те је оно неопходно свима - рекао је Лијешевић. Награда за најбољу женску улогу према одлуци жирија припала је Емини Елор за лик Вере Кронер и заокружено тумачење трагичне судине младог бића чија је душа осуђена на проклетство. -Обично не размишљам да ли се такмичим, или не, тако сам и овог пута заборавила на ту чињеницу. За мене је свака изведба нека врста надметања, јер се борим за награду публике, односно пажњу. Увек се надам да ова представа утиче на публику и да по завршетку изведбе оду са неком мишљу о ономе што су видели, доживели - поделила је своје утиске Емина Елор. Нова тврђава театар, Град театар Будва, East west центар Сарајево и Новосадско позориште својим остварењем заслужили су награду публике за најбољу представу, али и више од тога, мисао о суштини опстанка када све нестане.
Све до краја света Очи су ми море Јадранско Косе су ми класје Панонско Сестра ми је душа Словенска Ја сам Југословенка -Лепа Брена је највећа звезда Југославије, симбол њеног шоубизниса и просперитета. Њена каријера која је почела у турбулентним осамдесетим годинама, као да прати све социјалистичке и постсоцијалистичке културне, политичке и економске трансформације које су се десиле са Југославијом, укључујући и распад земље и њену стидљиву реинвенцију у културном простору. У фигуру Лепе Брене уписане су теме шоу бизниса, односно тржишно-капиталистичког функционисања у социјалистичкој економији осамдесетих; потом рата, транзиције на капитализам и гомилање богатства, и на концу носталгије за старом земљом. Истовремено, фигура Брене неминовно спаја друштвено-политички контекст са нашим личним историјама, афектима, и живљеним искуством -наводи драматург Димитрије Коканов о пројекту Битеф театра и Флајинг Џинџера, Београд и Шлахтхаус театра Берн названом по највећој звезди бивше Југе, Лепој Брени.
„Лепа Брена проџект“ по жанру не припада класичним позоришним комадима, али емотивни однос према тематици гледаоца наводи да се препозна у том микрокосмосу и присети. Сусрет прошлости, садашњости и наговештаји будућности кроз лик и дело симбола естрадне мега звезде. Секвенце смеха, носталгије, туге, радости смењују се као Брене на сцени. Постојање некадашње државе преплиће се са стиховима добро познатим „Кад погледам наш море...Наше реке, наше горе...Сву лепоту где сам рођена...И све што би рећи знала...У срцу сам записала...Живела Југославија...“ Наизглед сладак живот СФРЈ донео је горак укус и отисак земљама наследницама. Трусно подручје Балкана можда је разједињено идеолошким, националним, верским одредницама, али кохезивни фактор одувек је била музика. Она припада свима и ником. Баш као и наша сећања, све до краја света...
Шта остаје иза нас... -Уобичајено је да се по завршетку пројекта проукцијски тим „похвали“ бројем представа, посетилаца. Овог пута не могу да то истакнем као важне одреднице, али то не умањује величину наше победе. Успели смо да реализујемо Фестивал у врло кратком року услед неповољних околности - рекла је директорка Шабачког позоришта Милена Богавац.
И заиста, бројке су само део статистике, (не)важне ако након изласка из сале немате осећај радости, туге, тежине или олакшања, мисао о ономе што сте видели, жељу да препричате представу или ћутите, нагон да се исплачете због Вере, покидате окове због Софке, изнова ишчитавате странице Андрићевих дела, или запевате уз Лепу Брену као омаж детињству, временима, отицима и сећањима што не бледе. Позориште је сусрет глумаца и публике, али и сусрет са сопственим бићем, ако се препустите.
Фото: Шабачко позориште (Ј. Радојевић)
НАГРАДА ЗА НАЈБОЉУ ПРЕДСТАВУ У ЦЕЛИНИ ТРАВНИЧКА ХРОНИКА – Српско народно позориште у сарадњи са НП Сомбор За целовит сценски утисак перманентног кошмара који се понавља на просторима који производе много више историје него што могу да поднесу, а у којем су глумачки ансамбл, костими, маске, музика, сценски покрет и сценографски оквир заокружили слику мрачне стварности.
НАГРАДА ЗА НАЈБОЉУ РЕЖИЈУ Југ Ђорђевић – НЕЧИСТА КРВ За концепт којим је, често на ивици ножа, представио свет заснован на неправди коју, првенствено, трпе жене, но у којем су жртве и мушкарци. Тај свет се очигледно нимало није променио од времена Боре Станковића до данас, а редитељ је постигао да слику тог света, који препознајемо као наш, сачува у оквирима литературе Боре Станковића.
НАГРАДА „ЉУБИША ЈОВАНОВИЋ“ ЗА НАЈБОЉУ МУШКУ УЛОГУ Марко Марковић – ТРАВНИЧКА ХРОНИКА – Српско народно позориште, Нови Сад у сарадњи са НП Сомбор. Марко Марковић је успео фино да нијансира не само разлике између појединих рола које је тумачио, него и да проникне у личну драму Николе Роте и покаже сву дубину тог лика.
НАГРАДА ЗА НАЈБОЉУ ЖЕНСКУ УЛОГУ Емина Елор – УПОТРЕБА ЧОВЕКА – Нови тврђава театар, Град театар Будва, Еаст њест центар Сарајево и Новосадско позориште Емина Елор је заокружила тргичну судбину особе која је прошла пун круг од филистарске атмосфере Новог Сада пред рат, преко пакла Аушвица до ослобођења које не разликује од логора, притом користећи једноставна средства, пласирајући емоцију без патоса и успевајући да на сцени прикаже све трзаје унесрећеног тела, али и још више – дамаре душе која је осуђена на проклетство.
НАГРАДА ЗА ЖЕНСКИ АНСАМБЛ ПРЕДСТАВЕ „НЕЧИСТА КРВ“ Позориште „Бора Станковић“, Врање Чланице женског ансамбла представе „Нечиста крв“ су нијансирале различите фазе из живота не само Софке, него Жене запретене у свету којим управљају њима стране силе: од патријархата, до бескрупулозне жеље за стицањем, нимало им наклоњене, а у којима их увек препознајемо као губитнице.
НАГРАДА ЗА ДРАМАТИЗАЦИЈУ Тијана Грумић – НЕЧИСТА КРВ - Позориште „Бора Станковић“, Врање За изузетно храбар и промишљено изведен поступак превођења епског наратива Боре Станковића у ефектну, сценски потентну, савремену драмску форму.
НАГРАДА ЗА СЦЕНОГРАФИЈУ Андреја Рондовић – НЕЧИСТА КРВ - Позориште „Бора Станковић“, Врање За чаролију којом нас је увела из света сурове чаршије у интиму дома који се повинује тој чаршији и минималистичка средства којима је представила амбијент располућен између традиционализма грађанске атмосфере и скоројевићског менталитета.
НАГРАДА „ЗАЛОГ ЗА БУДУЋНОСТ“ Иван Марковић – ЛЕПА БРЕНА ПРОЏЕКТ - Битеф театар и Флајинг Џинџер, Београд и Шлахтхаус театар, Берн За фино профилисан баланс између мушког и женског принципа, између драматичне интиме и потребе за успехом на естради, те начина на који је судбину лика који тумачи повезао са причом поп-културног феномена из наслова представе.
“Жири је био суочен са чињеницом да су три од четири представе изведене на овогодишњем фестивалу, настале као драматизација домаћег романа. Сматрамо да се овде не ради о једноставним, „уобичајеним“ превођењима новелистике на „језик драмске форме“, него о делима која задржавају наративну форму оригиналних романа, смештајући их у нови, изведбени контекст. То видимо као врлину у нашој театарске стварности.” Александар Милосављевић Оливера Милошевић Јелена Стокућа
Фото: Шабачко позориште (Ј. Радојевић)
