Мондер Аиди, посетилац кога је Шабац опчинио
Шабац у срцу Тунижанина
Мир и поверење највише опчињавају. Синове сам учио универзалним вредностима које су важне у сваком делу света. Шабац и Тунис и слични и различити. Поверење пре безбедности посебно важно за Африканце. Река Сава магична локација. Нада у брзи повратак. Уверен да је овај град и клуб прави избор за његовог сина
Господин Мондер Аиди (Monther Aydi) није човек који ужива у путовањима, посебно не далеким и мала је вероватноћа да би се Србија могла наћи на његовој животној дестинацији, међутим, неки друмови којим нас води судбина, сувише су кривудави да би их могли, тек тако, усмеравати жељама. Микробиолог из Туниса, навијачку страст према спорту пренео је на сина Азиза који је опет то подигао на ниво спортисте професионалца, рукометаша који снива Европу, а у пределе где се стапају снови и јава закорачио је у Шапцу, у плавом дресу „Металопластике“.
Он је у марту дошао у наш град, а његов географски пут је следио Мондер. Отац дошао у посету код сина.
-Опчињен сам атмосфером, импресиониран свакодневицом у Шапцу. Ово је град где не осећам тензију, неку напетост. Иако код вас нема много странаца, нема проблема у комуникацији са људима, нисам срео некога ко није био врло расположен да помогне. Далеко од свог града, у другачијем окружењу и култури, а опет сам се осећао пријатно и прихваћено.
Одувек је охрабривао своју децу, два сина, да се остварују тамо где их води срце и да буду одлучни и истрајни у томе.
-Азиз бира свој животни пут, ја сам ту да будем потпора и колико је у мојој моћи помогнем да оствари своје снове. У разговору са сином схватили смо да је то добар пут, видео сам жељу да покуша да игра у иностранству. Саветовао сам га да што више комуницира са другима, да учи језик, да слободно време користи за учење и усавршавање себе, јер кључ прилагођавања је комуникација са домицилним становништом. Није лако када дете одлази тако далеко, на дужи временски период, али када видите да оно то жели, онда ви постајете подршка у остваривању тих жеља.
Дође, пре или касније, тренутак да се путеви деце и родитеља раздвоје, то се не може избећи. Родитељску мисију Мондер је схватио као учење потомака принципима који олакшавају живот где год да се нађу.
-Имам два сина и обојицу сам се трудио да васпитам у маниру одговорности. Живот захтева прилагођавање и морају знати да живе и ван свог града, морају да знају како да се суоче и победе проблеме, а кроз упознавање других култура изграђују себе. Азиз је репрезентативац и то је част која се не своди само на тренинге и утакмице, већ је и обавеза да представи другима свој народ и државу, тако да персонификује и буди лепе асоцијације на Тунис код сваког кога је упознао. Није важно да ли га пут води у Србију, Шпанију, Немачку, Америку, било где у свету, суштина је иста, вредности су универзалне.
Тунис и Србију раздваја „велика вода“, континент, култура, практично све, али свакодневица је сличнија него што многи мисле, бар за средовечне.
-Тинејџерима ће звучати чудно, знам то по сину, али за мене заиста нема велике разлике, ритам живота у Тунису и овде су компатибилни посебно за породичног човека. Устајање ујутру, одлазак на посао, повратак кући, одлазак на кафу и поново повратак кући. Како кажу млади, за старије свугде је исто (смех).
На другој страни постоји посебна спона међу народима која се осети, али тешко може објаснити речима.
-Апсолутно је обострано осећање разумевања. Уживам у Шапцу баш због тога и радујем се неком новом доласку. Дошао сам на одмор, допутовао сам да будем са сином, а када шетамо градом почео сам да истовремено маштам и анализирам и пословне могућности. Ово је миран град који пружа могућности за отварање, на пример, кафеа, једноставно, могу да замислим себе како живим у Шапцу. Наравно, није то реално, али када уопште замишљам тако нешто, то довољно говори колико уживам. Највећа разлика је у бројности људи на улици. У Тунису је много више људи, много већа гужва и све је ужурбаније што ствара оптерећујућу тензију.
На не баш леп начин Ковид је ујединио свет, односно вирус је дао облик заједничком непријатељу читавог човечанства.
-Популација у Шапцу мања је него у нашем граду и борба са вирусом је утолико лакша овде. Много је лакше одржавати дистанцу и лакше се сачувати лично одговорним понашањем него у Тунису. Посебно у нашим градовима су гужве превелике и немогуће је бити на дистанци, а опет радити и уопште живети свакодневицу. Утисак ми је да је у Шапцу дисциплина већа него код нас. Од Србије упознао сам само Шабац, не знам како је у остатку државе.
Поверење основ свега
Живот је одређен односом безбедности и поверења. На тој клацкалици односа, ова средина је у предности у односу на Африку, уверава Мондер Аиди.
- У Тунису је непојмљиво да неко свој локал затвори само закључавањем, без додатне заштите. Остављање столова и столица током ноћи је нешто нама незамисливо. Честитам Шапчанима на начину живота, на поверењу које исказју, за поштовање других људи и туђег власништва, верујте да је то импресивно за многе у Африци. Не бих желео да ме неко погрешно схвати, није Тунис на тај начин несигуран, али је принцип деловања заснован код нас на максималној сигурности, док је овде базиран, пре свега, на поверењу.
Читав живот Аиди сениор ужива на спортским догађајима, био је ветар у леђа Азизу када је одлучио да спорт буде његов примарни избор, али не дозвољава да буде и једини.
-Увек сам наглашавао и наглашаваћу и даље, спорт није све. Одлично је ако се остварите као спортиста, али сам синовима рекао, никада не запостављајте школу и учење. Једна повреда може све да промени, а диплома гарантује више алтернатива, животних могућности којих не сме нико да се лиши. Оствари све у спорту, али досегни образовање и диплому. То није препорука, за мене је то обавезан и једини исправни приступ.
Сви имамо снове, али када постанете родитељ, сва снивања се сједине у једну велику жељу, да дете оствари своје снове. Волео би да Азиз буде један од најбољих играча на свету, поносан је на сваки његов корак. Зна да жели да заигра за Барселону и надам се да ће остварити то.
-У Србији сам гледао три утакмице, утисак је да у Тунису се игра чвршће, да је већа навијачка база, већа су улагања, али Србија је у Европи и играчи у Србији су ближи највишем нивоу него на другим континентима. Код нас је рукомет други најпопуларнији спорт, постоји посебан буџет за овај спорт, међутим даљина чини своје и мале су шансе да неко играјући у Тунису одмах досегне ниво највећих клубова. На другој страни, играјући за Металопластику, Азиз ће играти против великих клубова и зато је, уверио сам се и сам сада, долазак овде важан и добар корак за њега.
Атмосфера је уткана у његову душу, осећај мира остаје у срцу и када седне на повратнички авион, али има једно место које конкретно сублимира све што за њега Шабац представља.
-Река, тврђава у близини, као издвојено уточиште у иначе мирном граду. Сада сам у пензији, али на мом послу је било увек много сусрета са људима, много журбе, константна пресија, а овде сте слободни од свега тога и желите да траје. Овде је све супротно у односу на живот који сам водио током радног века и то је сјајно. Враћам се срећнији и духовно богатији кући, то нема цену.
Он је у марту дошао у наш град, а његов географски пут је следио Мондер. Отац дошао у посету код сина.
-Опчињен сам атмосфером, импресиониран свакодневицом у Шапцу. Ово је град где не осећам тензију, неку напетост. Иако код вас нема много странаца, нема проблема у комуникацији са људима, нисам срео некога ко није био врло расположен да помогне. Далеко од свог града, у другачијем окружењу и култури, а опет сам се осећао пријатно и прихваћено.
Ово је град где не осећам тензију, неку напетост. Иако код вас нема много странаца, нема проблема у комуникацији са људима, нисам срео некога ко није био врло расположен да помогне. Далеко од свог града, у другачијем окружењу и култури, а опет сам се осећао пријатно и прихваћено
Одувек је охрабривао своју децу, два сина, да се остварују тамо где их води срце и да буду одлучни и истрајни у томе.
-Азиз бира свој животни пут, ја сам ту да будем потпора и колико је у мојој моћи помогнем да оствари своје снове. У разговору са сином схватили смо да је то добар пут, видео сам жељу да покуша да игра у иностранству. Саветовао сам га да што више комуницира са другима, да учи језик, да слободно време користи за учење и усавршавање себе, јер кључ прилагођавања је комуникација са домицилним становништом. Није лако када дете одлази тако далеко, на дужи временски период, али када видите да оно то жели, онда ви постајете подршка у остваривању тих жеља.
Дође, пре или касније, тренутак да се путеви деце и родитеља раздвоје, то се не може избећи. Родитељску мисију Мондер је схватио као учење потомака принципима који олакшавају живот где год да се нађу.
-Имам два сина и обојицу сам се трудио да васпитам у маниру одговорности. Живот захтева прилагођавање и морају знати да живе и ван свог града, морају да знају како да се суоче и победе проблеме, а кроз упознавање других култура изграђују себе. Азиз је репрезентативац и то је част која се не своди само на тренинге и утакмице, већ је и обавеза да представи другима свој народ и државу, тако да персонификује и буди лепе асоцијације на Тунис код сваког кога је упознао. Није важно да ли га пут води у Србију, Шпанију, Немачку, Америку, било где у свету, суштина је иста, вредности су универзалне.
Азиз је репрезентативац и то је част која се не своди само на тренинге и утакмице, већ је и обавеза да представи другима свој народ и државу, тако да персонификује и буди лепе асоцијације на Тунис код сваког кога је упознао
Тунис и Србију раздваја „велика вода“, континент, култура, практично све, али свакодневица је сличнија него што многи мисле, бар за средовечне.
-Тинејџерима ће звучати чудно, знам то по сину, али за мене заиста нема велике разлике, ритам живота у Тунису и овде су компатибилни посебно за породичног човека. Устајање ујутру, одлазак на посао, повратак кући, одлазак на кафу и поново повратак кући. Како кажу млади, за старије свугде је исто (смех).
На другој страни постоји посебна спона међу народима која се осети, али тешко може објаснити речима.
-Апсолутно је обострано осећање разумевања. Уживам у Шапцу баш због тога и радујем се неком новом доласку. Дошао сам на одмор, допутовао сам да будем са сином, а када шетамо градом почео сам да истовремено маштам и анализирам и пословне могућности. Ово је миран град који пружа могућности за отварање, на пример, кафеа, једноставно, могу да замислим себе како живим у Шапцу. Наравно, није то реално, али када уопште замишљам тако нешто, то довољно говори колико уживам. Највећа разлика је у бројности људи на улици. У Тунису је много више људи, много већа гужва и све је ужурбаније што ствара оптерећујућу тензију.
На не баш леп начин Ковид је ујединио свет, односно вирус је дао облик заједничком непријатељу читавог човечанства.
-Популација у Шапцу мања је него у нашем граду и борба са вирусом је утолико лакша овде. Много је лакше одржавати дистанцу и лакше се сачувати лично одговорним понашањем него у Тунису. Посебно у нашим градовима су гужве превелике и немогуће је бити на дистанци, а опет радити и уопште живети свакодневицу. Утисак ми је да је у Шапцу дисциплина већа него код нас. Од Србије упознао сам само Шабац, не знам како је у остатку државе.
Живот је одређен односом безбедности и поверења. На тој клацкалици односа, ова средина је у предности у односу на Африку, уверава Мондер Аиди.
- У Тунису је непојмљиво да неко свој локал затвори само закључавањем, без додатне заштите. Остављање столова и столица током ноћи је нешто нама незамисливо. Честитам Шапчанима на начину живота, на поверењу које исказју, за поштовање других људи и туђег власништва, верујте да је то импресивно за многе у Африци. Не бих желео да ме неко погрешно схвати, није Тунис на тај начин несигуран, али је принцип деловања заснован код нас на максималној сигурности, док је овде базиран, пре свега, на поверењу.
Читав живот Аиди сениор ужива на спортским догађајима, био је ветар у леђа Азизу када је одлучио да спорт буде његов примарни избор, али не дозвољава да буде и једини.
-Увек сам наглашавао и наглашаваћу и даље, спорт није све. Одлично је ако се остварите као спортиста, али сам синовима рекао, никада не запостављајте школу и учење. Једна повреда може све да промени, а диплома гарантује више алтернатива, животних могућности којих не сме нико да се лиши. Оствари све у спорту, али досегни образовање и диплому. То није препорука, за мене је то обавезан и једини исправни приступ.
Сви имамо снове, али када постанете родитељ, сва снивања се сједине у једну велику жељу, да дете оствари своје снове. Волео би да Азиз буде један од најбољих играча на свету, поносан је на сваки његов корак. Зна да жели да заигра за Барселону и надам се да ће остварити то.
-У Србији сам гледао три утакмице, утисак је да у Тунису се игра чвршће, да је већа навијачка база, већа су улагања, али Србија је у Европи и играчи у Србији су ближи највишем нивоу него на другим континентима. Код нас је рукомет други најпопуларнији спорт, постоји посебан буџет за овај спорт, међутим даљина чини своје и мале су шансе да неко играјући у Тунису одмах досегне ниво највећих клубова. На другој страни, играјући за Металопластику, Азиз ће играти против великих клубова и зато је, уверио сам се и сам сада, долазак овде важан и добар корак за њега.
Атмосфера је уткана у његову душу, осећај мира остаје у срцу и када седне на повратнички авион, али има једно место које конкретно сублимира све што за њега Шабац представља.
-Река, тврђава у близини, као издвојено уточиште у иначе мирном граду. Сада сам у пензији, али на мом послу је било увек много сусрета са људима, много журбе, константна пресија, а овде сте слободни од свега тога и желите да траје. Овде је све супротно у односу на живот који сам водио током радног века и то је сјајно. Враћам се срећнији и духовно богатији кући, то нема цену.
Д. Благојевић
Најновији број
3. октобар 2024.