ПОЛА ВЕКА ЉУБАВИ И ПОШТОВАЊА ЉУБИНКЕ И МИЋАНА КАТИЋ
Животни сапутници и најбољи пријатељи
Она је имала 19 година, а он 21. После три године и доста муке стигао је први син, Бранислав, који име носи по Мићановом оцу. Други, Александар, рођен је 11 година касније. Свирајући по хотелима и кафанама стекли су и пензију “Разумевање, прича, прича, прича... Треба да слушају једно друго и никог другог” поручују Мићан и Љубинка Катић младима
“Срећан је онај мушкарац који пронађе правог пријатеља, а најсрећнији је онај који га пронађе у својој супрузи” рекао је композитор Францу Шуберт. Срећни су они бракови који су засновани на љубави и поверењу, а баш такав брак већ 50 година негују Љубинка и Мићан Катић.
Чувени шабачки музичари недавно су прославили златну свадбу. Поносни су на свој брак, два сина и четворо унучића.
Све је почело давне 1970. године у Љубинкиној родној Суботици, на традиционалној прослави завршетка жетве у тим крајевима “дужијанци”. Она је имала 19 година, а он 21. Љубинка је помагала на прослави код очевог пријатеља, а Мићан је свирао са оркестром. Очев пријатељ у једном тренутку је позвао Љубинку да нешто отпева и тада је Мићан закључио да ће “бити његова или Божија”.
-Рекао ми је да ће ми са њим бити лепо и да ћемо добро живети. Никада то није прекршио за 50 година, каже Љубинка.
Други сусрет се догодио у Шапцу. Мићан је поменутог пријатеља Љубинкиног оца позвао као госта на Госпојину, а он је повео и Љубинку. Иако је код ње постојала мала бојазан да он већ није ожењен, у Шапцу је наишла на диван пријем.
-Његови родитељи су ме изванредно дочекали. Тако је било увек. Ја сам њих поштовала, они мене волели. Мајка му је била дивна жена, а његов отац ме је гледао као своје дете, прича Љубинка која се за Мићана удала после месец и по забављања.
После три године и доста муке стигао је први син, Бранислав, који име носи по Мићановом оцу. Други, Александар, рођен је 11 година касније.
-После првог порођаја сам се разболела и Мићан није желео да ме доводи у опасност да рађам још деце, али ја децу толико волим. Ипак сам одлучила да родим поново и трудноћу сам изнела без проблема, али када сам била у деветом месецу умро ми је отац. Мићан је одмах рекао да ће се звати по њему ако буде мушко. Тако је и било.
Бранислав је наставио родитељским стопама и свира бубањ, док је Александар, као и Мићан, завршио Музичку школу, али хармонику после тога више није узимао у руке.
Свирајући по хотелима и кафанама стекли су и пензију. Заједно су обишли готово целу бившу Југославију и Немачку. Мићан је свирао и по целом свету, а Љубинка је ипак одабрала да више буде посвећена деци и кући.
Живот са музичарем носи бројне изазове, а још када се обоје супружника баве тим послом сигурно је и дупло теже. Међутим, Катићи су имали рецепт како савладати све препреке.
-Ушли смо млади у брак, али смо били зрели. Ја сам старог кова, учили су ме да поштујем мужа. Отац ми је када сам се удавала рекао да се не враћам својом кривицом, а ако кривица буде његова врата су ми увек отворена. Међутим, никада ми није дао повода ни да помислим на то. Било је свађа, али никада великих. Никада није било таквих проблема да бих и помислила на развод. Много леп брак имам и дан данас, а то смо пренели и на децу. Кафански посао је тежак, али носим јако лепе успомене где год смо били, прича Љубинка.
Мићан сматра да је њихов највећи успех што су сачували брак уз посао који су радили.
-Имали смо увек и леп живот и леп брак. Разумевање и договор су најважнији. Наравно да је било и мало љубоморе, али никада није прелазила границу нормалног. Све је било безазлено. Када би нам код оног другог нешто засметало разговарали бисмо о томе. Брак нам је био пун хармоније и љубави. Ценили смо једно друго, бирали с ким се дружимо. Волели смо се, а и посао смо радили са љубављу, прича Мићан.
Поносни су што су синове одгајили као добре и поштене људе. Данас и они тако васпитавају своју децу. Бранислав има две ћерке које су успешно завршиле школу и раде добре послове. Александар има два сина, од пет и три године. Код куће су имали најбољи пример како неговати добар брак и имати срећну породицу.
-Разумевање, прича, прича, прича... Када се појави проблем треба размислити, избројати, сести, договорити се. Нисам против развода, ако за њега постоји разлог, али не треба одлуке доносити на брзину. Треба добро размислити, саветује Мићан младе.
-Треба да слушају једно друго и никог другог. Ми смо сада у овим годинама једно другом најпречи. Нисмо само муж и жена него и најбољи пријетељи, додаје Љубинка.
Поред небројено лепих успомена, Љубинка као најсрећније тренутке издваја рођење првог сина и прве унуке, мада их, каже, све подједнако воли. Мање лепо се брзо заборави када је срећа много већа. Ипак, пре пет година појавили су се сиви облаци. На срећу сада су прошлост.
-Мићан се пре пет година разболео. Имао је мождани удар. То ми је сигурно било најтеже током ових 50 година. На срећу, уследила је брза интервенција и бањски опоравак. Сви смо били уз њега, деца, унуке. Сада је добро, потпуно се опоравио као да ништа није ни било, прича Љубинка дрхтавим гласом.
Чувени шабачки музичари недавно су прославили златну свадбу. Поносни су на свој брак, два сина и четворо унучића.
Све је почело давне 1970. године у Љубинкиној родној Суботици, на традиционалној прослави завршетка жетве у тим крајевима “дужијанци”. Она је имала 19 година, а он 21. Љубинка је помагала на прослави код очевог пријатеља, а Мићан је свирао са оркестром. Очев пријатељ у једном тренутку је позвао Љубинку да нешто отпева и тада је Мићан закључио да ће “бити његова или Божија”.
-Рекао ми је да ће ми са њим бити лепо и да ћемо добро живети. Никада то није прекршио за 50 година, каже Љубинка.
Други сусрет се догодио у Шапцу. Мићан је поменутог пријатеља Љубинкиног оца позвао као госта на Госпојину, а он је повео и Љубинку. Иако је код ње постојала мала бојазан да он већ није ожењен, у Шапцу је наишла на диван пријем.
-Његови родитељи су ме изванредно дочекали. Тако је било увек. Ја сам њих поштовала, они мене волели. Мајка му је била дивна жена, а његов отац ме је гледао као своје дете, прича Љубинка која се за Мићана удала после месец и по забављања.
После три године и доста муке стигао је први син, Бранислав, који име носи по Мићановом оцу. Други, Александар, рођен је 11 година касније.
-После првог порођаја сам се разболела и Мићан није желео да ме доводи у опасност да рађам још деце, али ја децу толико волим. Ипак сам одлучила да родим поново и трудноћу сам изнела без проблема, али када сам била у деветом месецу умро ми је отац. Мићан је одмах рекао да ће се звати по њему ако буде мушко. Тако је и било.
Бранислав је наставио родитељским стопама и свира бубањ, док је Александар, као и Мићан, завршио Музичку школу, али хармонику после тога више није узимао у руке.
Свирајући по хотелима и кафанама стекли су и пензију. Заједно су обишли готово целу бившу Југославију и Немачку. Мићан је свирао и по целом свету, а Љубинка је ипак одабрала да више буде посвећена деци и кући.
Живот са музичарем носи бројне изазове, а још када се обоје супружника баве тим послом сигурно је и дупло теже. Међутим, Катићи су имали рецепт како савладати све препреке.
-Ушли смо млади у брак, али смо били зрели. Ја сам старог кова, учили су ме да поштујем мужа. Отац ми је када сам се удавала рекао да се не враћам својом кривицом, а ако кривица буде његова врата су ми увек отворена. Међутим, никада ми није дао повода ни да помислим на то. Било је свађа, али никада великих. Никада није било таквих проблема да бих и помислила на развод. Много леп брак имам и дан данас, а то смо пренели и на децу. Кафански посао је тежак, али носим јако лепе успомене где год смо били, прича Љубинка.
Мићан сматра да је њихов највећи успех што су сачували брак уз посао који су радили.
-Имали смо увек и леп живот и леп брак. Разумевање и договор су најважнији. Наравно да је било и мало љубоморе, али никада није прелазила границу нормалног. Све је било безазлено. Када би нам код оног другог нешто засметало разговарали бисмо о томе. Брак нам је био пун хармоније и љубави. Ценили смо једно друго, бирали с ким се дружимо. Волели смо се, а и посао смо радили са љубављу, прича Мићан.
Поносни су што су синове одгајили као добре и поштене људе. Данас и они тако васпитавају своју децу. Бранислав има две ћерке које су успешно завршиле школу и раде добре послове. Александар има два сина, од пет и три године. Код куће су имали најбољи пример како неговати добар брак и имати срећну породицу.
-Разумевање, прича, прича, прича... Када се појави проблем треба размислити, избројати, сести, договорити се. Нисам против развода, ако за њега постоји разлог, али не треба одлуке доносити на брзину. Треба добро размислити, саветује Мићан младе.
-Треба да слушају једно друго и никог другог. Ми смо сада у овим годинама једно другом најпречи. Нисмо само муж и жена него и најбољи пријетељи, додаје Љубинка.
Поред небројено лепих успомена, Љубинка као најсрећније тренутке издваја рођење првог сина и прве унуке, мада их, каже, све подједнако воли. Мање лепо се брзо заборави када је срећа много већа. Ипак, пре пет година појавили су се сиви облаци. На срећу сада су прошлост.
Прослава за најближе
Златну свадбу су прославили са најближом фамилијом и најближим пријатељима. Било је око 40 гостију. Како код нас ред налаже, испечено је јагње, прасе, направљене две торте.
Катићима желимо да још дуго година живе у слози и љубави и буду пример другима како неговати брак и породицу.
-Мићан се пре пет година разболео. Имао је мождани удар. То ми је сигурно било најтеже током ових 50 година. На срећу, уследила је брза интервенција и бањски опоравак. Сви смо били уз њега, деца, унуке. Сада је добро, потпуно се опоравио као да ништа није ни било, прича Љубинка дрхтавим гласом.
Најновији број
18. април 2024.
