Инфо

3. децембар 2020.3. дец 2020.
Робинзон Крусо 21. века
ДРАГАН РАНКОВИЋ УЖИВА У ПЕЦАЊУ И ВРЕМЕНУ ПРОВЕДЕНОМ У ШУМИ

Робинзон Крусо 21. века

Пецајући пре 12 година на Каменичком језеру прошетао се шумом, уживао у природи, ишао са једним познаваоцем “шумског меса” у потрагу за печуркама. И баш тада родила се идеја да би могао да направи неки свој кутак у шуми
Шума је постала његов други дом. Сагласје са природом прерасло је у начин живота. Језеро место којем се са усхићењем сваки пут враћа. Пецање и дружење доживљава као психо терапију, кочницу коју свако од нас треба да има у ери у којој се планета сувише брзо окреће. Иако није, као лик из романа, доживео бродолом и остао заробљен на пустом острву, они који га познају кажу да је Робинзон Крусо 21.века. Са штапом и удицом на коју се ухватио улов од око једног килограма Драган Ранковић из Коцељеве нашао се први пут крајем осамдесетих година прошлог века.

Они који су отишли из сеоских средина, из природе и лепоте на асфалт, заборавили су колико нам је природа важна. И колико је надмоћнија од
свих нас


–Пецам од четвртог разреда основне школе. Једноставно ме заинтересовало. Као дечак сам у комшилуку виђао баба Славку која је често ишла на пецање и уз њу сам и почео. То је била једина жена пецарош. Први штап сам добио на поклон и већ на првом пецању сам имао почетничку срећу а онда то једноставно уђе у крв. Пецање је постало озбиљна страст пре двадесетак година. Кренуло се на веће реке. На Саву, Дрину, Дунав, Колубару, на језера Зворничко, Каменичко, Паљуви- прича Драган који је својим суграђанима познатији под надимком Крека. По занимању лимар често се нађе на крововима кућа и зграда у великим градовима. По завршетку посла једва чека да се склони из градске вреве. Пецање му је, каже, психотерапија, начин за опуштање и дружење са људима сличних погледа. Јер риболовци су, тврди, управо такви, опуштени и дружељубиви.

Човечанство са једне стране све више напредује, стварају се модерне технологије, али оно што је у бити човека остаје


ШУМА ЈЕ МОЈ ДОМ
Пецајући пре 12 година на Каменичком језеру прошетао се шумом, уживао у природи, ишао са једним познаваоцем “шумског меса” у потрагу за печуркама. И баш тада родила се идеја да би могао да направи неки свој кутак у шуми, на обали овог језера. Међутим, од идеје до реализације прошло је неколико година, када је никла прва колиба.
–У ствари, било је то некакво склониште. Е, сада када имаш нешто, ти идеш чешће и креће да се проширује тај простор. Направили смо кревет, сто, настрешњицу, па зидање роштиља, па прављење степеница, оставе за дрва, па изградња платформе над водом, па фуруница за хлеб, функционална кухиња и све то је потпуно природно- открива овај четрдесетдвогодишњак који је постепено схватио да му је међу крошњама и стаблима дрвећа други дом.Подсећа да је хладовина врхунска па је шума право место за бег од врелих, летњих дана.
–Нема комараца, нема мушица, купање на језеру када год вам се прохте. Раније сам ишао сваки трећи или четврти викенд а у задњих неколико година готово сваки. Понекад сам тамо и радним даном када немам обавезе. Сигурно сам на језеру у шуми преко сто дана годишње- додаје Драган.

Ретки су они
који су спремни
да живи на начин
на који то чини
Драган Ранковић


ОДМОР ЗА ДУШУ И ЧАРОБНА СВИТАЊА
Иако ужива да буде сам са собом и природом, дружење са гостима како званим тако и незваним, није ретка слика у овој шумској колиби. Често угости пријатеље који на ово место долазе да пецају или да проведу дан у природи са породицом. Има и оних случајних пролазника, које пут нанесе до обале језера. И њих зна да угости.
–Никада ми није досадно. Дан је испуњен разним стварима. Једна од најлепших јесте свитање изнад језера и због те слике и доживљаја ваља устати веома рано. После тога следи кафица и ракијица на платформи, медитација и пуњење батерија. Пеца се пре подне, спрема се храна. Неизбежно је и купање у језеру па поподневна дремка у дебелој хладовини. Увече је обично дружење са људима који такође воле природу и њене благодети- прича Крека. Овом заљубљенику у природу највише прија то што не гледа на сат, нигде не жури, слуша своје тело и његове потребе. Све може и ништа не мора. Често је у прилици да себи приушти луксуз искљученог мобилног телефона.
–Провести ноћ у шуми, готово на отвореном је врхунски доживљај. Чујеш само птице и како се избацују рибе у језеру. Догађало ми се да се затекнем у шуми у тренутку када пада град и то делује ужасно, застрашујуће. Ко то није доживео тешко да може да разуме о чему причам. Језеро је практично у ували и страшно је када грми. Овог лета сам и све то доживео. Нисам стигао ни штапове за пецање да склоним. Све је било бело у тренутку. Било је доста леда, само је фалио виски- шаљиво приповеда овај пецарош и додаје да је и то природа.



АКО ПОШТУЈЕШ ПРИРОДУ ОНА ТИ ДОБРИМ ВРАТИ
Згрожен је сликом коју неретко затиче у природи. Оном сликом која јасно показује бахатост, саможивост, егоизам и размаженост савременог човека. Остављено смеће, дивље депоније, исечена стабла без икакве логике правила.А то непоштовање природа памти.
–Човека као да није свестан да ће сутра опет доћи на то место, а доћиће сигурно. Вратиће се да кампује на истом месту на којем је претходно оставио ужас. Они који су отишли из сеоских средина, из природе и лепоте на асфалт, заборавили су колико нам је природа важна. И колико је надмоћнија од свих нас. Пред њом смо мали и немоћни. Људи не знају како се понаша у природи. Да знају, прво што се не би радило када се долази на излет и камповање, јесте доношење великих блут тут звучника и слушање музике која трешти, ремети природу, њен баланс, узнемирује оне који у шуми и њеном окружењу живе и уживају. У природи човек треба да се одмара, да слуша птице, да лешкари, буде у хладовини. Заборавили су многи да закоче, да застану, осврну се и ослушну сведочи Драган.
Људи се у овом времену тешко одричу урбаног комфора. Не могу да функционишу без струје, воде из чесме, интернета, даљинског грејања и других лагодности савременог живота. Овај заљубљеник у природу нема тај страх. Напротив. Планира да једног дана оде корак даље и свој дом направи на још необичнијем месту.
–Користимо воду са чесме а нисмо свесни да од оне са извора нема боље. Али, по њу мора да се оде. Да се мало прошета после ручка а не да се спава. Нема шансе да се људи врате природи. Толико су затупели, да је то пут без повратка. Човечанство са једне стране све више напредује, стварају се модерне технологије, али оно што је у бити човека пресушује. Постајемо несналажљиви. Многи не знају да заложе ватру, да ураде оно што је знао још пећински човек. Невероватно је колико често срећем такве који то не могу да ураде. Не могу и не знају да се снађу, не размишљају. И то је највећа пропаст модерног доба- сматра овај пецарош и природњак.



НА ТРПЕЗИ ПЛОДОВИ ПРИРОДЕ
У његовом шумском дому све се ради полако и натенане. Такво је и кување. У кихињи направљеној од природних материјала попут камена, дрвета и блата спремају се разне ђаконије. Најчешће оне за које се потребне намирнице налазе у природи. Из фуруне често замирише домаћи хлеб, риба цврчи на врелом уљу или се њен мирис шири шумом док се крчка у лонцу. Уместо меса, на трпези се често нађу печурке припремане на најразличитије начине.
–Волим све да спремам и ништа ми није тешко. Само знам да ништа не може да се направи за пет минута. За све је потребно време и стрпљење. Све има свој след ствари. Ручак се код нас у колиби крчка. Нема места за инстант ствари. Заборавили смо на здраву храну из природе. Постало је помодарство да се хранимо у продавницама здраве хране разним семенкама. Оно чему треба да се окренемо јесте храна која нам је на дохват руке, специфична за наше поднебље, која се овде узгаја или се налази у природи вековима. Попут сремуша. Ту су и гљиве којих има током целе сезоне па се често прави гулаш од печурака. Неизбежна је и коприва, пужеви. Трудим се да једем сезонски како шта стиже и замрзивач ми не треба- истиче Драган.

“АКО ТИ НЕШТО ТРЕБА-УЗМИ, ВИШАК ОСТАВИ”
На почетку Крекина колиба је била закључана. Међутим, кад год би се у њу враћао, затицао ју је обијену. Он би је изнова и изнова поправљао док једног дана није одлучио да је остави потпуно отворену, без врата. У њој је остао само један ормар у који су одложене основне потребштине приликом боравка, попут кафе, шећера, соли, домаће ракије, салвета, чачкалица, чаша...Изнад роштиља су остале да висе шерпе, лончићи, тигањи. Сто је слободан и свако може да га користи.



–Сваком је дозвољено да се послужи са оним што му треба. Ево, за последње 3-4 године нико никада ништа није обио и однео. Увек сам налазио нешто што оставе. Или флашу ракије, или сок, брашно, хлеб, нешто од хране. Десило се да су случајни посетиоци оставили новац пошто су се послужили ракијом. Многи који дођу код мене на дружење знају правила а то је да се може користити све што је у колиби, али се све мора и очистити и оставити како је било. Наравно, вишак хране и пића остају у колиби- напомиње Драган додајући да су сви они који су се овог лета обрели на језеру, јер их је корона спречила да посете друге дестинације ван земље, схватили да је одмор у природи у нашој земљи одличан избор.
Ретки су они који су спремни да живи на начин на који то чини Драган Ранковић. Али, оно што засигурно сви можемо и морамо то је да више поштујемо природу и њене законитости. За почетак биће довољно да не бацамо смеће где год се нађемо као и да повремено застанемо, предахнемо, успоримо, јер свет због тога неће стати!
Весна Бошковић

Најновији број

21. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa