ПАМТЕ ГА КАО ЛЕПОГ, СТАСИТОГ, ЦРНОМАЊАСТОГ МЛАДИЋА
Никола Чупић завештао дукате Србији
Комунисти угасили најмлађу задужбину
Златно доба задужбинарства у Србији, средњи век, крај 19 и почетак 20, заменио Други светски рат, када су тадашње власти руковођене идеологијом мржње према приватној имовини разним прописима уништиле задужбине и обесмислили задужбинарство, каже мачванин доктор Ратомир Поповић, запослен у београдском Историјском институту
Скоро заборављени задужбинар, Шапчанин Никола Чупић, артиљеријски капетан умро је млад (рођен 1834, а умро 1870). Завештао је тестаментом своју заоставштину Кнежевини Србији са изричитом жељом да се употреби за штампање књига и награђивање писаца, јер како је говорио просвета једног народа може бити јака исто као бојни мач. После измирења свих дугова, новооснована Чупићева задужбина располагала је капиталом од 6.000 цесарских дуката. За 65 година свог постојања издала је 33 књиге и 50 годишњака. Ипак након Другог светског рата престала је с радом, а капиталу се губи сваки траг.
-Познато је да послератне власти ( После Другог светског рата) нису биле наклоњене приватној својини, првенствено из идеолошких разлога. Тако престаје „златно доба“ задужбинарства, карактеристично за средњи век, крај 19 и почетак 20, каже Мачванин доктор Ратомир Ј. Поповић, запослен у београдском Историјском институту.
Он додаје да данашње задужбинарство код Срба још није дефинисано. Истина држава подржава оснивање задужбина, што је регулисано и актуелним Законом о задужбинама и фондацијама, који се примењује од 2011, године.
-Међутим како видим, основни проблем је тај што смо ми (држава и друштво) још у транзицији. На пример имовина некадашњих задужбинара још није враћена и питање је када ће се то десити, јер се ради о огромној имовини за коју држава нема средства за реституцују, па у догледно време не можемо рачунати на обнављање неких задужбина.
Што се тиче нових задужбина садашња класа богаташа у Србији, сведоци смо тога није спремна да их оснива, те задужбине имају скучене циљеве и увијене су у маркетиншку обланду, наглашава Поповић.
Враћајући се на почетак ове приче, треба рећи да је Никола Чупић био унук познатог јунака Змаја од Ноћаја и најмлађи српски задужбинар. Рођен је као Куртовић али на сугестију кнеза Александра Карађорђевића узима дедино презиме Чупић, будући да му је мајка Василија била ћерка Стојана Чупића. Много је мрзео турке и желео да им се освети. Војска и војни позив, били су му основна животна преокупација, а у служби кнеза Михаила произведен је у чин капетана прве класе.
Памте га као лепог, стаситог, црномањастог младића, пасионираног шахисту и одгајивача тркачких коња.
Политика га није занимала, а у последњем писму пред смрт пријатељу, између осталог каже: „Час је ту. Мрети се мора. Лека ми нема, да се кући вратим, ах српско срце српска земљо!
Хитам да направим расположење мојим имањем, док још ово мало душе у мени траје. Кад не бих среће да, као што моји стари, будем од користи својој отаџбини на бојном пољу, са сабљом у руци, зашта се увек спремах, оставићу сво своје имање на просветне цељи, тек на овом пољу бар својој земљи помогнем. И просвета је оштра као бојни мач. И она може да погњави турке и освети Косово“.
Никола Чупић је данас заборављен у свом граду. Једна кратка улица на Звездари у Београду носи његово име.
-Познато је да послератне власти ( После Другог светског рата) нису биле наклоњене приватној својини, првенствено из идеолошких разлога. Тако престаје „златно доба“ задужбинарства, карактеристично за средњи век, крај 19 и почетак 20, каже Мачванин доктор Ратомир Ј. Поповић, запослен у београдском Историјском институту.
Он додаје да данашње задужбинарство код Срба још није дефинисано. Истина држава подржава оснивање задужбина, што је регулисано и актуелним Законом о задужбинама и фондацијама, који се примењује од 2011, године.
-Међутим како видим, основни проблем је тај што смо ми (држава и друштво) још у транзицији. На пример имовина некадашњих задужбинара још није враћена и питање је када ће се то десити, јер се ради о огромној имовини за коју држава нема средства за реституцују, па у догледно време не можемо рачунати на обнављање неких задужбина.
Што се тиче нових задужбина садашња класа богаташа у Србији, сведоци смо тога није спремна да их оснива, те задужбине имају скучене циљеве и увијене су у маркетиншку обланду, наглашава Поповић.
Враћајући се на почетак ове приче, треба рећи да је Никола Чупић био унук познатог јунака Змаја од Ноћаја и најмлађи српски задужбинар. Рођен је као Куртовић али на сугестију кнеза Александра Карађорђевића узима дедино презиме Чупић, будући да му је мајка Василија била ћерка Стојана Чупића. Много је мрзео турке и желео да им се освети. Војска и војни позив, били су му основна животна преокупација, а у служби кнеза Михаила произведен је у чин капетана прве класе.
Памте га као лепог, стаситог, црномањастог младића, пасионираног шахисту и одгајивача тркачких коња.
Политика га није занимала, а у последњем писму пред смрт пријатељу, између осталог каже: „Час је ту. Мрети се мора. Лека ми нема, да се кући вратим, ах српско срце српска земљо!
Хитам да направим расположење мојим имањем, док још ово мало душе у мени траје. Кад не бих среће да, као што моји стари, будем од користи својој отаџбини на бојном пољу, са сабљом у руци, зашта се увек спремах, оставићу сво своје имање на просветне цељи, тек на овом пољу бар својој земљи помогнем. И просвета је оштра као бојни мач. И она може да погњави турке и освети Косово“.
Никола Чупић је данас заборављен у свом граду. Једна кратка улица на Звездари у Београду носи његово име.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
