Трагом фотографија у каменорезачкој радњи доктора Слободана-Бобана Берића у Богатићу
ОСАМ ДЕЦЕНИЈА КЛИЧОВИХ СПОМЕНИКА
И данас се у мачванским гробљима могу пронаћи споменици које је урадио први каменорезац ове равнице Мађар Паја Клич са својим мајсторима. Остале успомене и на његову супругу, госпођу Катицу
Скоро пожутеле, урамљене фотографије на зиду каменорезачке радње доктора Слободана Бобана Берића из Богатића, омиљеног Мачванина, лекара, сликара, каменорезца, који је у свој рад уткао посебну дозу монументалности, подсећају на времена када се симбол људског постојања и одласка на други свет у виду споменика брусио чекићем и длетом. Тај мукотрпан посао у радњи почившег првог каменоресца ове равнице Мађара Паје Клича, по сведочењу доктора Берића, радило је 25 до 30 радника. Наш саговорник каже да су клесали споменике, најчешће од радаљског гранита, а изузетно од шведског, црног камена који је био пет пута скупљи. Радили су и споменике од бетона. У мачванским гробљима и данас су приметна дела Паје Клича и његових мајстора. Уосталом фотографија доста тога говори.
На њој видимо једног наочитог младића који стоји бос, држећи чекић у руци. Други двометраш. Руке као „лопате“, рекли би овдашњи људи. „Могао би волу реп извући“! Стоји крај гранитног споменика. Пирамида, нешто виша од овог снагатора. Сви ликови са фотографије су, што би се могло приметити у „значајним“ позама. Види се да су водили рачуна о свом изгледу пред фотографским објективом.
На крају, а нема сумње да је први и најстарији, брка широких рамена, округлог лица. Припасао кецељу. И код њега су чекић и длето у рукама. Седи на ниској столици, а озбиљност и године говоре да би он могао бити газда. То је Паја Клич. Гранитно камење их скупа чини још снажнијим.
-Онај босоноги је мој отац Драгутин Дута Берић. Брка је главни мајстор и власник радње Паја Клич. Остало су шегрти, а портрет младе жене необичне лепоте је госпођа Катица, пореклом Немица, супруга мајстора Паје, присећа се доктор Берић.
Паја Клич је у Мачву дошао из Војводине. Одмах је 1935. Године отворио каменорезачку радњу. Друге у близини није било. Умешност, упорност и љубав према овом послу афирмисали су мајстора Клича, који је убрзо постао познат у целом тадашњем Срезу мачванском.
-Код њега су многи научили занат, па и мој отац. Није било лако. Алат је био приручан, чекић и длето. Могу само рећи да је Кличових споменика и оних које су направили његови наследници и данас пуно у мачванским гробљима и шире, истиче Берић.
Његова „лепотица“, како је често називао супругу, одазивала се само на позив госпођо Катице, присећа се доктор Берић. Код ње се знао ред и у башти где је гајила зелену салату и лук. Била је права дама, а за време немачке казнене експедиције која је протутњала кроз Мачву, спасла је многе овдашње, недужне људе, крвавог марша Јарак-Шабац, памти доктор Берић.
Још додаје да је њен муж Паја био човек из народа. Поштен, вредан, цењен... Волео јеи да запева уз коју чашицу у кафани. Награђивао је рад и имао разумевања за немаштину и сиромаштво. Увек је кажу био лепо обучен и уредан.
Кличови су имали две ћерке и сина. Доктор Берић зна да су сахрањени на градском гробљу у Сремској Митровици, одакле су и дошли у Мачву.
