Одговор Нели Тонковић, смењеној директорки Народног музеја у Шапцу
Много промашаја за кратко време
По доласку у Шабац Тонковић је самоиницијативо променила концепцију, па потом и угасила Октобарски ликовни салон у овом граду, манифестација која је трајала преко шест деценија и била старија од београдског.
Још једну злоупотребу учинила је Нела Тонковић, смењена директорка Народног музеја у Шапцу. Уместо да узме личне ствари и преда кључеве градске установе, ова дан раније, на Скупштини града Шапца једногласно разрешена кустоскиња из Суботице, отворила је у суботу Музеј јеврејских жртава за своје приватне сврхе. Заједно са Миленом Богавац, драматуршињом из Београда, такође једногласно смењеном у петак, одржала је конференцију за штампу на коју је позвала углавном новинаре оних медија које је бивши градоначелник Небојша Зеленовић обилато плаћао из градске касе, а којим ни она, нити Богавац исто тако нису остајале дужне. Напротив.
Могла је Тонковић да одржи прес-конференцију у петак, четвртак... или неког другог, претходног дана и тада покуша да оправда своје штеточинско вођење Народног музеја у Шапцу, али то није учинила, јер се до последњег тренутка надала да ће је ти исти, „зли“ напредњаци, које сада оптужује, а којима се од промене власти у граду итекако нудила, задржати на функцији. С обзиром да се преварила, показала је своје право лице и спремност да и после одлуке о разрешењу крши Закон по сваку цену. У тренутку када је отворила зраду бивше Синагоге (којом Народни музеј у Шапцу управља) и у њу позвала новинаре, била је тек обична особа с улице.
Није Нела Тонковић разрешена што је неко мрзи. У Шапцу је, хтела то да призна или не хтела, била лепо примљена. Па чак и од напредњака, о којима сада прича све најгоре, а који су је на скупштинској седници, приликом именовања, добронамерно упозоравали да поведе рачуна „с ким тикве сади“. И није проблем, што је госпођица Тонковић, са мегафоном у рукама пратила у стопу бившег градоначелника Небојшу Зеленовића у његовој предизборној кампањи и присиљавала запослене у установи да се за њим „возају“ на бициклима, већ зато што није одговорно обављала посао за који су је грађани Шапца плаћали, већ је установи направила професионалну штету.
По свом доласку у Шабац променила је Тонковић самоиницијативо – чак се јавно похвалила да је то била њена инокосна одлука – концепцију Октобарског ликовног салона у овом граду, манифестације која је трајала преко шест деценија и била старија од сличне београдске. Прошле године, уместо у октобру, организовала га је у новембру, као позивну изложбу, могло би се протумачити за круг око себе блиских уметника, и то без жирирања, награда, без постицајне изложбе најбољем младом уметнику из фонда познатог шабачког педагога и сликара Игора Белохлавека, па чак и без каталога. Ове године, нажалост, није одржан ни такав, оскрнављени Салон, а јавност је чак остала ускраћена и за најобичнију информацију о томе.
Смењену директорку Тонковић морамо упитати зашто у Мишару и даље нема поставке посвећене славној бици у Првом српском рату, а била је, и зашто је наменска зграда у том месту, која је Народном музеју у Шапцу додељана на управљане доведена у фазу распадања? Зар се није могло ништа издвојити од оних фамозних седам одсто за културу града, или предвидети буџетом за такозване капиталне инвестиције? Или су морали да дођу напредњаци на власт па да се тај проблем сада отвори и искрено се надам – реши.
Тешко се отети утиску да су за ове две године чајанке с посетиоцима биле интересантније госпођици Нели Тонковић него основна музејска делатност. Зато не чуди што мултимедијални део скупо плаћене сталне поставке не ради, јер је у квару, што због софтвера, што због хардвера, а за чије отклањање треба платити једној те истој фирми 180.000 динара. И тако скоро сваке године, па очигледно нешто „смрди“. У фунцији, такође, није ни „виртуелна шетња“ кроз шабачку тврђаву, за коју је из градске касе прошле године плаћено два милиона динара фирми која је претходно била регистрована за угоститељску делетност. Тонковић каже – због опасности од короне, а ја бих, као грађанин, питао зашто се преко сајта Музеја не може шетати тврђавом коју је опседао Сулејман Величанствени, а бранио Влад Цепеш илити Гроф Дракула? Али не може, јер Народни музеј у Шапцу, којим је до петка руководила Нела Тонковић, нема свој сајт. И то на крају друге декаде 21. века.
Имаће га, наводно, до краја ове године, до када, опет наводно, би требало да буде завршена поставка у Музеју јеврејских жртава и до када би требало да буде отворена изложба посвећана хемијској индустрији „Зорка“. За ове пројекта Народни музеј у Шапцу је одавно добио новац и од града и од Републике Србије, па баш „не иде у главу“ што се оба „угурана“ у последњих петнаест дана децембра.
Иако има радно ангажовану особу за односе са јавношћу – студенткињу журналистике, сада већ смењена директорка Народног музеја у Шапцу ангажовала је уговором о делу и агенцију која ће установи радити исте послове. Занимљиво је да је реч о агенцији чији је власник уредница информативног програма ТВ Шабац, а која истоветан уговор има и са Међуопштинским историјским архивом. На директно питање зашто је то учинила, Тонковић ми је одговорила: „Да би имали бољи пролаз на ТВ“. Да ли би требало подсетити сада већ бившу директорку да је плаћање новинара на тај начин итекако коруптиван чин и да би било много моралније да је сама поднела оставку.
Још једну злоупотребу учинила је Нела Тонковић, смењена директорка Народног музеја у Шапцу. Уместо да узме личне ствари и преда кључеве градске установе, ова дан раније, на Скупштини града Шапца једногласно разрешена кустоскиња из Суботице, отворила је у суботу Музеј јеврејских жртава за своје приватне сврхе. Заједно са Миленом Богавац, драматуршињом из Београда, такође једногласно смењеном у петак, одржала је конференцију за штампу на коју је позвала углавном новинаре оних медија које је бивши градоначелник Небојша Зеленовић обилато плаћао из градске касе, а којим ни она, нити Богавац исто тако нису остајале дужне. Напротив.
Могла је Тонковић да одржи прес-конференцију у петак, четвртак... или неког другог, претходног дана и тада покуша да оправда своје штеточинско вођење Народног музеја у Шапцу, али то није учинила, јер се до последњег тренутка надала да ће је ти исти, „зли“ напредњаци, које сада оптужује, а којима се од промене власти у граду итекако нудила, задржати на функцији. С обзиром да се преварила, показала је своје право лице и спремност да и после одлуке о разрешењу крши Закон по сваку цену. У тренутку када је отворила зраду бивше Синагоге (којом Народни музеј у Шапцу управља) и у њу позвала новинаре, била је тек обична особа с улице.
Није Нела Тонковић разрешена што је неко мрзи. У Шапцу је, хтела то да призна или не хтела, била лепо примљена. Па чак и од напредњака, о којима сада прича све најгоре, а који су је на скупштинској седници, приликом именовања, добронамерно упозоравали да поведе рачуна „с ким тикве сади“. И није проблем, што је госпођица Тонковић, са мегафоном у рукама пратила у стопу бившег градоначелника Небојшу Зеленовића у његовој предизборној кампањи и присиљавала запослене у установи да се за њим „возају“ на бициклима, већ зато што није одговорно обављала посао за који су је грађани Шапца плаћали, већ је установи направила професионалну штету.
По свом доласку у Шабац променила је Тонковић самоиницијативо – чак се јавно похвалила да је то била њена инокосна одлука – концепцију Октобарског ликовног салона у овом граду, манифестације која је трајала преко шест деценија и била старија од сличне београдске. Прошле године, уместо у октобру, организовала га је у новембру, као позивну изложбу, могло би се протумачити за круг око себе блиских уметника, и то без жирирања, награда, без постицајне изложбе најбољем младом уметнику из фонда познатог шабачког педагога и сликара Игора Белохлавека, па чак и без каталога. Ове године, нажалост, није одржан ни такав, оскрнављени Салон, а јавност је чак остала ускраћена и за најобичнију информацију о томе.
Смењену директорку Тонковић морамо упитати зашто у Мишару и даље нема поставке посвећене славној бици у Првом српском рату, а била је, и зашто је наменска зграда у том месту, која је Народном музеју у Шапцу додељана на управљане доведена у фазу распадања? Зар се није могло ништа издвојити од оних фамозних седам одсто за културу града, или предвидети буџетом за такозване капиталне инвестиције? Или су морали да дођу напредњаци на власт па да се тај проблем сада отвори и искрено се надам – реши.
Тешко се отети утиску да су за ове две године чајанке с посетиоцима биле интересантније госпођици Нели Тонковић него основна музејска делатност. Зато не чуди што мултимедијални део скупо плаћене сталне поставке не ради, јер је у квару, што због софтвера, што због хардвера, а за чије отклањање треба платити једној те истој фирми 180.000 динара. И тако скоро сваке године, па очигледно нешто „смрди“. У фунцији, такође, није ни „виртуелна шетња“ кроз шабачку тврђаву, за коју је из градске касе прошле године плаћено два милиона динара фирми која је претходно била регистрована за угоститељску делетност. Тонковић каже – због опасности од короне, а ја бих, као грађанин, питао зашто се преко сајта Музеја не може шетати тврђавом коју је опседао Сулејман Величанствени, а бранио Влад Цепеш илити Гроф Дракула? Али не може, јер Народни музеј у Шапцу, којим је до петка руководила Нела Тонковић, нема свој сајт. И то на крају друге декаде 21. века.
Имаће га, наводно, до краја ове године, до када, опет наводно, би требало да буде завршена поставка у Музеју јеврејских жртава и до када би требало да буде отворена изложба посвећана хемијској индустрији „Зорка“. За ове пројекта Народни музеј у Шапцу је одавно добио новац и од града и од Републике Србије, па баш „не иде у главу“ што се оба „угурана“ у последњих петнаест дана децембра.
Иако има радно ангажовану особу за односе са јавношћу – студенткињу журналистике, сада већ смењена директорка Народног музеја у Шапцу ангажовала је уговором о делу и агенцију која ће установи радити исте послове. Занимљиво је да је реч о агенцији чији је власник уредница информативног програма ТВ Шабац, а која истоветан уговор има и са Међуопштинским историјским архивом. На директно питање зашто је то учинила, Тонковић ми је одговорила: „Да би имали бољи пролаз на ТВ“. Да ли би требало подсетити сада већ бившу директорку да је плаћање новинара на тај начин итекако коруптиван чин и да би било много моралније да је сама поднела оставку.
Мирољуб Мијушковић, члан Градског већа за културу и информисање
Најновији број
18. април 2024.
