Инфо

24. децембар 2020.24. дец 2020.
До сваког циља води предан рад
Кајакаш Небојша Грујић Груја

До сваког циља води предан рад

„Ништа у животу није лако. Увек има успона и падова, али битно је да имаш свој циљ и да се носиш у складу са њим. Када се појаве препреке, пређеш преко њих и цео живот окренеш ка том циљу. Кад-тад се мора остварити“
Рођен у Шапцу, 21. марта 1991. године, као млађи од двојице близанаца. Завршио средњу медицинску школу, а потом и ДИФ у Новом Саду где је завршио и мастер студије. Тренутно је на другој години мастер студија. Почетком године се повредио на фудбалу. Иако му је тада испала кључна кост, због чега је морао и на операцију, успео је да се опорави за нову сезону. Следеће календарске године га очекују Светско и Европско првенство, а затим и Олимпијада. Носилац је многих медаља на разним европским и светским такмичењима. Спада у заслужне спортисте. Са Марком Новаковићем је 2016. поставио светски рекорд на 200 метара.

Како сте почели да тренирате кајак?
-Прво сам тренирао ватерполо са братом, још од првог разреда основне па све до осмог. Затим се базен затворио и видело се да нема више смисла то тренирати. Наш тата је тренирао кајак па смо дошли са другом да пробамо. Први дан су нам дали мали кајак. Врло је нестабилан и одмах се преврнеш. Било нам је занимљиво да видимо ко ће дуже остати у чамцу. Кад смо дошли, свидело нам се што прво учиш стабилност, стално испадаш из чамца. Када то савладаш, гледаш да сваки дан пређеш што више километара. Највише ми се свидело што није тимски спорт, зависиш сам од себе. Колико труда уложиш, колико радиш толико ћеш и успети.

Шта су Вас родитељи саветовали на почетку? Како Вам брат помаже?
- Моји родитељи су увек желели да да брат и ја бавимо спортом. Увек је боља опција да будете у спорту него на улици, то су одувек говорили. Увек су ме подржавали, само што су одувек водили рачуна о постављању приоритета. Брат је завршио медицину и сада је у Немачкој, ради. Када имамо такмичења, увек већам са братом, од квалификација до финала, кога има, ко је како возио, ко може да изненади, где смо ми ту позиционирани. Он то све испрати колико и ја, све исто, само што он не вози. Док је тренирао, возили смо заједно. Подршка породице је увек битна.

Како превазилазите тешке тренутке, поразе, падове?
-Ништа у животу није лако. Увек има успона и падова, али битно је да имаш свој циљ и да се носиш у складу са њим. Када се појаве препреке, пређеш преко њих и цео живот окренеш ка том циљу. Кад-тад се мора остварити.

Које природе је била највећа препрека са којом сте се до сада суочили?
-Највећа је била полазак на факс. Наравно, битно ти је да будеш на буџету, пошто све то кошта, а брат и ја смо заједно ишли на факултете у Новом Саду. Родитељи треба да исфинансирају све то и онда се окренеш потпуно ка факултету, а опет гледаш да тренираш са стране, да не запоставиш ни то. Полако, с временом се доказало да све може да се изгура.

Како сте успели да завршите студије док сте паралелно низали спортске успехе?
- Увек сам говорио да је факултет на првом месту, а спорт- како буде, било је. Ипак, никада нисам престао да се трудим, па ни док сам студирао. На сваком тренингу сам се трудио и одлазио кући задовољан.

Шта бисте издвојили као свој највећи успех до сада?
-Приватно, то што сам успео да изгурам и спорт и факултет. Мало је спортиста који изгурају обе ствари паралелно. У спорту има доста лепих успеха. Поставили смо и светски рекорд.

Шта бисте волели да остварите, а да нисте до сада?
- Што се тиче спорта, фали ми још само олимпијско злато, све остало, сва остала такмичења сам освојио. Ето, на Олимпијади у Рију 2016. смо били шести, али има времена. Још сам млад, тек је двадесет девета (смех). На осталим пољима, волео бих да завршим докторске студије које сам започео.
Колико је битан таленат, а колико рад?

- Таленат је битна ставка, али колико год да си талентован никада нећеш остварити резултат ако не радиш добро. Са друге стране, има момака који раде доста добро и доста више и од олимпијских шампиона, али никада неће успети због тога што немају таленат.

Релативно дуго сте у овом спорту и пратите његов развој. Шта тренутно недостаје кајаку у Србији?
- Кајак се доста развио, поготово од 2014. када смо на првенству света узели пет-шест медаља и били трећа држава, све укупно, по резултатима. Гледано и по нашем клубу, од тада је и доста више клинаца почело да долази. Кајак је почео да се приказује и на ТВ-у, људи су добили неку представу о томе шта је кајак. Сада већ иде неким устаљеним током. По мом мишљењу, фали нам регатни центар. Имамо на Ади, али то је лети неупотребљиво. Фали и новца у Савезу, да би могле да се покрију потребе и старијих и млађих спортиста, да веће групе иду на припреме. Тиме би додатно напредовао.

Што се тиче клуба, тренутно не знамо шта ће бити са њим. Волео бих да добијемо неки свој простор. Сада смо у згради полиције, имамо право на коришћење. Када неко купи ту зграду има право да нас исели. Заиста бих волео да добијемо неки простор, да то буде наша кућа кајака. Не мора да буде велика, али да знамо да је то наше. Сава је у реду, мада је период године када има доста грања у реци и када је висок ниво воде, можда да се направи макар нека ада где бисмо могли да весламо, било би нам довољно и километар, мада је тај објекат тренутно најпречи.
Шта планирате по завршетку професионалне каријере?

- Надам се да до тога имам још пар година. Радио бих у клубу или можда као професор физичког васпитања, мада још увек не размишљам о томе.
Милица Жугић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa