Насиље над женама није прихватљиво
Тиче нас се
-Где си кренула? Мислиш да можеш да ме оставиш када се теби свиђа и да то буде ок, а мене ко… Поред свега што сам урадио за тебе. Лепо су људи говорили да имаш превише слободе и да сам будала која то толерише…
-Већ смо разговарали о томе. Ово не иде…(већ осећам да ће свака реч бити сувишна, да нема времена да се повучем, нестанем и знам шта следи)
-Рекао сам нећеш изаћи из стана док се не предомислиш. Дај торбу. Где ти је телефон? Кључеви. Седам дана ћемо остати овде док се не узразумиш. Гледај када ти говорим. Е, сада ћеш да ме слушаш…Зашто никада не можеш да будеш нормална као све друге девојке…
И тако све почиње, али се не завршава…
-Већ смо разговарали о томе. Ово не иде…(већ осећам да ће свака реч бити сувишна, да нема времена да се повучем, нестанем и знам шта следи)
-Рекао сам нећеш изаћи из стана док се не предомислиш. Дај торбу. Где ти је телефон? Кључеви. Седам дана ћемо остати овде док се не узразумиш. Гледај када ти говорим. Е, сада ћеш да ме слушаш…Зашто никада не можеш да будеш нормална као све друге девојке…
И тако све почиње, али се не завршава…
Ово је можда моја прича, можда је твоја, можда наша, можда њега, ничија и свачија, потпуно фиктивна, али уједно и стварна. Како знам?…Не знам, покушавам да заборавим.
Страх... Неверица… Срамота… Како се ово мени догодило? Како нисам видела куда све то иде? Како да објасним људима? Да, људима? Шта ће рећи? Сигруно нешто попут: “Знали смо да није за тебе, али нисмо желели да се мешамо, није наша ствар, не тиче нас се.” Са друге стране они који ме не познају, или су уверени да савршено решавају заплете, расплете крими романа, али пре свега су животни психолози ће бити на трагу, “Аха, има ту нечега. Не би без разлога…Сигурно је био испровоциран…”
Сви ће имати неку кристално јасно, магловито, или црно-белу слику вашег живота, а вама је страх доминантно осећање. Страх од неизвесности, да ли је неко кадар да учини нешто, или је то само да би имао контролу и моћ над вама.
“Насиље у породици је озбиљан проблем који несразмерно више погађа жене и девојчице, и да у Србији, у просеку, сваких 7 до 10 дана једна жена буде убијена у контексту насиља у породици.
Стрепња за сопствену и безбедност деце, економска зависност од партнера, страх од осуде друштва, само су неки од разлога што жене не говоре о насиљу и остају у односу у коме су му изложене. У тренутној ситуацији глобалне здравствене кризе, мере за спречавање ширења епидемије Ковид-19 могу представљати додатну препреку да жене насиље пријаве и потраже одговарајућу помоћ.
Третирање насиља као приватног проблема, односно немешање, насилници могу да схвате као потврду да имају право да га чине. Зато је за жртве важно да знају да у њиховој близини постоји неко коме могу да се обрате за помоћ и подршку, као и да се насилницима пошаље порука да је њихово понашање неприхватљиво. Насиље у породици не утиче само на непосредне жртве, већ и на њихову децу, ширу породицу, и на целу заједницу - тиче се свих нас.”, истакнуто је на сајту УНДП Србија.
Бројке су неумољиве, али када их сагледате за вас оне немају лице, идентитет, само су неко обележје на папиру, екрану телефона, рачунара. Не доживљавате их као нешто стварно, присутно, ту до вас. У суседној соби, стану, кући до ваше. Да ли сте сигурни да ваша мајка, сестра, другарица није доживела неки облик насиља? Где сте били тада? Не, не осуђујем вас, страх паралише, али се и превазилази. Можда је нека сећања лакше закључати у кутију, али и Пандорину је неко отворио. На затварајте очи, не тражите изговоре, тиче нас се. Пријавите насиље. Због себе, због мене, због свих девојка, жена које се стиде, плаше, не могу да пријаве насилника, јер мисле да не постоји решење, да тако мора, да су залужиле, да ником није стало, да ће бити горе. Насиље није приватна ствар, чак и када клаендарски прођу дани у којима се говори о насиљу над женама. Када истекне 16 дана активизма и медији утихну, оно остаје, ту, присутно и не нестаје. Ми ћемо вас на то у наредним бројевима подсећати.
Свако ко сумња да се насиље дешава може то да пријави полицији, анонимним и бесплатним позивом на број 192 или 0800 100 600, док је за информације и подршку, сваког радног дана од 10 до 20 сати, доступан СОС телефон Аутономног женског центра: 0800 100 007.
Страх... Неверица… Срамота… Како се ово мени догодило? Како нисам видела куда све то иде? Како да објасним људима? Да, људима? Шта ће рећи? Сигруно нешто попут: “Знали смо да није за тебе, али нисмо желели да се мешамо, није наша ствар, не тиче нас се.” Са друге стране они који ме не познају, или су уверени да савршено решавају заплете, расплете крими романа, али пре свега су животни психолози ће бити на трагу, “Аха, има ту нечега. Не би без разлога…Сигурно је био испровоциран…”
Сви ће имати неку кристално јасно, магловито, или црно-белу слику вашег живота, а вама је страх доминантно осећање. Страх од неизвесности, да ли је неко кадар да учини нешто, или је то само да би имао контролу и моћ над вама.
“Насиље у породици је озбиљан проблем који несразмерно више погађа жене и девојчице, и да у Србији, у просеку, сваких 7 до 10 дана једна жена буде убијена у контексту насиља у породици.
Стрепња за сопствену и безбедност деце, економска зависност од партнера, страх од осуде друштва, само су неки од разлога што жене не говоре о насиљу и остају у односу у коме су му изложене. У тренутној ситуацији глобалне здравствене кризе, мере за спречавање ширења епидемије Ковид-19 могу представљати додатну препреку да жене насиље пријаве и потраже одговарајућу помоћ.
Третирање насиља као приватног проблема, односно немешање, насилници могу да схвате као потврду да имају право да га чине. Зато је за жртве важно да знају да у њиховој близини постоји неко коме могу да се обрате за помоћ и подршку, као и да се насилницима пошаље порука да је њихово понашање неприхватљиво. Насиље у породици не утиче само на непосредне жртве, већ и на њихову децу, ширу породицу, и на целу заједницу - тиче се свих нас.”, истакнуто је на сајту УНДП Србија.
Бројке су неумољиве, али када их сагледате за вас оне немају лице, идентитет, само су неко обележје на папиру, екрану телефона, рачунара. Не доживљавате их као нешто стварно, присутно, ту до вас. У суседној соби, стану, кући до ваше. Да ли сте сигурни да ваша мајка, сестра, другарица није доживела неки облик насиља? Где сте били тада? Не, не осуђујем вас, страх паралише, али се и превазилази. Можда је нека сећања лакше закључати у кутију, али и Пандорину је неко отворио. На затварајте очи, не тражите изговоре, тиче нас се. Пријавите насиље. Због себе, због мене, због свих девојка, жена које се стиде, плаше, не могу да пријаве насилника, јер мисле да не постоји решење, да тако мора, да су залужиле, да ником није стало, да ће бити горе. Насиље није приватна ствар, чак и када клаендарски прођу дани у којима се говори о насиљу над женама. Када истекне 16 дана активизма и медији утихну, оно остаје, ту, присутно и не нестаје. Ми ћемо вас на то у наредним бројевима подсећати.
Свако ко сумња да се насиље дешава може то да пријави полицији, анонимним и бесплатним позивом на број 192 или 0800 100 600, док је за информације и подршку, сваког радног дана од 10 до 20 сати, доступан СОС телефон Аутономног женског центра: 0800 100 007.
М. Ж.
Најновији број
18. април 2024.
