Некада традиција, данас права реткост

Сваке године, на Божић, упрегне коње и прође селом. Подсети на време када их је имала скоро свака кућа. Данас, на прсте једне руке могуће је побројати она домаћинства у тамнавском крају која их и даље држе. Али, ни једно грло више не служи за рад на имању.

Један од ретких власника коња је педесетогодишњи Милан Ненадовић из Баталага. У својој штали на породичном имању гаји липицанере. Каже, искључиво из љубави која датира још од детињства.

–Пре више деценија у нашој кући је било коња. Обављали су послове које данас радимо са трактором. Касније је коње држао стриц који је живео преко пута нас. Тада су коњи служили за одраду послова. Још од детета волим коње, али нисам имао раније могућност да их држим. Требала је кућа, ауто, трактор, све прече. И тако су пролазиле године- прича Милан.

Жељу из детињства испунио је пре седам година када је у Горњој Врањској купио првог коња.

–Имала је пет месеци и одгајио сам је. После тога сам куповао, мењао грла. Њу нисам и она је код мене- истиче Милан.

Могу да буду бизнис. Међутим, за њега су коњи љубав. Напомиње да су то племените животиње које му много дају. Пружају му тренутке одмора и уживања, што не може ничим да се плати.

–Када их на Божић упрегнем и прођем селом, сви се окрену да их погледају, да уживају у призору. Да прођем са било каквим аутомобилом, половина се не би окренула нити приметила. Овако, и деца и одрасли, сви воле да их виде- прича са поносом један од ретких власника коња у коцељевачкој општини.
Брига о овим животињама је, додаје, захтевна. Потребно им је свакодневно поклањати пажњу. Ту су храњење, чишћење, тимарење, презање, испоштовати потребу коња да мало протрче. Осим тога, држање коња из чисте љубави и задовољства није јефтино. Треба набавити опрему, довољне количине хране, обезбедити им све што треба. Са друге стране, прихода никаквих нема. За куповину мушког ждребета треба издвојити од 300-500 евра, док се женско креће од 500-800.

–Све зависи од родитеља. Као и код других животиња, и овде је битан педигре. То је хоби који не кошта мало. Али, у суштини, тих пара не би било опет нигде. Све што сам дао за коње, паре би отишле на другу страну, за неке друге ствари. Али, ово је мој гушт, мој издувни вентил, моја релаксација- открива Милан.
За држање коњи нису превише захтевни. Потребно им је, како каже, мало простора за шетњу. Преко лета су стално пуштени. Зими их повремено пусти. Практично, свако ко има некакво имање и жељу да их држи, може то да учини. Само је потребно, додаје кроз осмех, одвојити новац и имати особу која ће се, када нисте сами у прилици, старати о њима, давати им храну.

Када их на Божић упрегнем и прођем селом, сви се окрену да их погледају, да уживају у призору. Да прођем са било каквим аутомобилом, половина се не би окренула нити приметила

О Милановим коњима свакодневно брине његов отац Слободан. Истиче да му је то наметнуто, али да нема много избора, јер док је Милан због посла на путу, ове животиње морају бити нахрањене.
–Све што остане у исхрани од других животиња коњи све поједу, почисте. И када год уђем у шталу, лотра је празна. Ја у сењак па поново донесем пуну лотру. Ујутру прво дајем биковима, па у подне дођем и покупим оно што су пребрали, однесем коњима а биковима дам чисту. Поново све очисте и опет им дам чистог сена и пре поједу своје следовање, него бикови. Коњ једе колико год му даш. Може да једе и 24 сата, никада се неће отканити. Дневна исхрана коња кошта пет евра. То је као да станеш на мост на Тамнави и бациш их у воду- сматра Слободан.

Коњи су племените животиње, али препричавајући догађаје присећа се да је било и непријатних ситуација и непредвиђених реакција, јер коњи су као и људи. Неки имају незгодну нарав. Али, он нађе начин да се са њима сложи, да их укроти.

Тренутно се у штали Ненадовића налазе три грла. Липицанери, парадни коњи. Намењени за парадно јахање и за фијакер. И њега је Милан купио и набавио комплетну опрему. Зато је позиван и на свадбе, да у фијакеру и са упарађеним коњима вози младенце.