Однела их електроника

Живот прохујао као летња олуја, а Веселин Бировљевић (80), угледни домаћин из Бадовинаца, живо приповеда како је педесетих година прошлог века „пекао“ посао скелеџије и воденичара на Дрини.Ова плаховита река често му је замењивала море, а родни крај и омиљену реку, ретко је напустао, осим по „позиву отаџбине“. Тако је као резервни војни официр, два месеца провео на војној вежби која је одржана на хомољским планинама. Своју зараду тада је уложио у „ред“ на Алимпића воденици, где су још били: Драгослав Машић, Остоја Аћимовић и Младен Бировљевић.

- И мој отац Тихомир радио је на воденици. Тако је и мене научио. Дрина је моје море, а сигуран сам и многих Бадовинчана. Крај ове реке сам одрастао. Памтим многе добре и лоше тренутке, као скелеџија и воденичар. Прво смо имали воденицу која се звала Босанка. Касније сам се уврстио у“ ред“ много веће Алимпића воденице. У једном периоду на Дрини, било их је у непосредној близини 11. Грађене су на месту протока велике воде и увек је ту постојао ризик да се не откачи, „побегне“ али и оштети друге, што се не ретко и дешавало. У сваком случају била је „хранитељка породице“ у тешким временима, каже Бировљевић.

Улица које више нема
По броју воденица у непосредном низу, овај крај назвали су „Улица воденичара“. Није то била грешка. Дугачак ред воденица подсећао је на ред кућа у некој мачванској улици.
Нажалост, о томе данас сведоче само пожутеле фотографије, стихови песника и по где који стари воденичар. Овде је била Мићина, тамо доле Баџина, још више узводно Лилова, даље Остојина, Јаковљева, Делића, Товиловића... Ко ће их све набројати, а не оста ниједна. Бадовинчани сетно говоре и подсећају да би једна стара воденица данас могла бити права атракција.

С друге стране ново време, најезда електрике, допринело је да воденице на Дрини исчезну.

Старији памте да су прве у овом крају биле клодаре, покривене шиндром (танка грмова даска). Оне су се састојале из великог и малог тумбаса. То су дебели издубљени ћутци, као чамац који су чинили темељ воденице. Између њих је било воденичко коло, а специјално камење је служило за мељаву. Познат је био трстенички и теочки камен, за ову намену.

Воденице су обично носиле имана по мајстору који их је направио, а делиле су се на редове, због тога што је њихова изградња била скупа, а и за опслуживање је требало бар три човека

„ Ево кума самлеће без ујма“
Воденице су обично носиле имана по мајстору који их је направио, а делиле су се на редове, због тога што је њихова изградња била скупа, а и за опслуживање је требало бар три човека. За многе Мачване тог доба воденица је била велики изазов. Неки су продавали део имања да би је саградили. Један добар воденичар за недељу дана могао је да заради око 100 килограма брашна. За мељаву пшенице ушур је био три до пет одсто, а за кукуруз осам одсто. Најтеже је било самлети шишарке, чији прах се користио за штављење кожа, али то је био и најуноснији посао. И ако је на Дрини било доста воденица у сезони се на мељаву чекало у дугим редовима. Као и свуда било је протекције и надмудривања. Отуда и оста она узречица:“Ево кума, самлеће без ујма“.

Под теретом времена и електрике „пала“ је и Алимпића воденица, последња у приобалном делу Бадовинаца на Дрини, која је послужила редитељу Столету Јанковићу приликом снимања филма „Партизани“.

По броју воденица у непосредном низу, овај крај назвали су „Улица воденичара“. Није то била грешка. Дугачак ред воденица подсећао је на ред кућа у некој мачванској улици

Тако је ново време потисло старе воденице, али не сећања и жеље људи. Старији приповедају како су поједине мајке водиле своју децу, која нису хтела дуго да проговоре, да се напију воде са воденичког кола. И данас се у овом крају за оне који пуно причају, каже чекетају, као да су се напили воде са воденичког кола.

Многи Мачвани жале што бар једна воденица не оста. Жали сигурвић, угледни домаћин из Бадовинаца, с почетка наше приче, који је већ, каже „зашао у године“. Ако ни због чега другог, овдашњи житељи жале због обележја времена које је по писању признатох мачванског новинара Стевана Станића из Табановића, рађало легенде. Воденице су биле део тог времена.