Буђење љубави

Учитељ једног дана, одлучи да направи нови размештај у разреду, тако да седе дечаци са девојчицама. То је било пропраћено жамором и гласним негодовањем. У моменту сам помислио: Ко ли ће седети са мном? Истовремени осећај нелагодност и пријатне језе.

Нечујно је клизнула у клупу. Главу нисам смео да померим, а осећао сам да горим од узбуђења. Седели смо удаљени највише што може. Ја сам седео на једној нози, друга је висила низ клупу. У разреду је владала велика тишина.

Најзад је звонило. На одмору сам се три пута потукао, код куће добио батине од мајке због чудног понашања. А онда је дошла ноћ, јако дуга, без сна.

У школи сам је кришом гледао и веровао да она исто то чини. Почео сем да квасим косу и уредно да се чешљам. Стално сам негде журио. На одмору сам чуо њен дуги радостан смех. Гледао сам како скакуће док је сукњица немирно летела око ње. За два дана сам био заљубљен до ушију. На чудан начин сам јој показивао своју љубав. Нисам говорио са њом, вукао сам је за косу. Све је ћутке подносила и благо се осмехивала. Престао сам да учим, престао сам да једем и у сваком моменту желео сам да покажем своју снагу.

Пролазили су дани занесени и све је за мене било неважно, осим ње. Дошло је пролеће. Једног дана сам јој ставио висибабу у клупу, да нико не види.
Звала се Милијана.

„Шта си се забленуо у њу. Видиш колике су јој ноге, као у ноја”! Овај мој друг, главоња један, има неком нешто да каже! - мрзео сам га тог тренутка. Већ трећи пут сам долазио на њене часове фискултуре. Имала је дугу, равну косу, мали нос и осмех који је стално играо на њеном лицу откривајући беле, правилне зубе. Носила је уштиркану, на крајевима црвеним концем опшивену блузу, која је код наглих покрета напред откривала не тако велике груди. Шортс је био припијен уз тело истичући уски струк и валовити део позади.

Овај друг поред мене стварно нема очи - помислио сам.

Ослоњен на ограду игралишта размишљао сам о сусрету са њом. Ни једном није погледала у мом правцу, али пролазећи поред нас, увек се гласније смејала и покушавала да буде окренута леђима. Док сам тражио њен поглед, друг је наставио да ме нервира. Стресао сам се на звук школског звона.
Да те сачекам после школе? - дрхтавим, као туђим гласом, питао сам је. “Са другарицом идем кући”! - довикнула је и нестала у гомили.

Остао сам у месту укопан, а када сам се окренуо видео сам друга који је клизио низ ограду урлајући од смеха. Црвен у лицу, одједном сам осетио слабост у целом телу и обамрлим кораком кренуо сам према излазу.

Да ли сам пренаглио са састанком? Па није ме честито ни погледала! Али осећао сам да то избегавање погледа, окретање леђа, дошаптавање са другарицама, мора нешто да значи. Нисам ишао на два часа фискултуре; а када сам отишао, приметио сам да је најбрже трчала и најдуже скочила у даљ.

Из раскошне цркве допирао је мирис свећа и тамјана који сам удисао пуним плућима. Правио сам се да читам умрлице, избегавајући сусрете са познатима. Откуцало је седам пута, а звук звона се полако ширио по целом граду, губећи се ка периферији. Овог човека знам из виђења, могао је још да живи по трећи пут сам читао на табли. Можда неко помисли да овај гимназијалац није баш...

Заклопила ми је очи чврсто рукама, притискујући ноздрве, тако да сам остао без ваздуха, али нисам се опирао. Откуцало је на цркви једном реско, пробадајуће. Била je тако близу да сам oceћао њен дах на врату. Када сам се окренуо, зраци залазећег сунца прелили су се по њој. Крупне, зелене очи биле су немирне, изазивајући неки страх у мени, али напућене, влажне усне су га одагнале.

Имала је уску, тамну хаљину, толико кратку, да ми је постало тесно у глави. Обневидео нисам успевао да прочитам шта пише на предњој страни хаљине. “Признај да ниси знао ко је”?
Нисам - брзо сам слагао.

“Знаш да сам и ја тебе на фискултури посматрала. Зашто ниси био два пута?”- одзвањало ми је у ушима.
„Свиђаш се и мојим другарицама. Причај нешто, зашто ћутиш? Хоћемо ли на Стари град? Како су ти руке хладне?” Ходао сам спорим, пропадајућим кораком.

Подшишала се на кратку, мушку фризуру. Звао сам је Дечкић.