Писма читалаца
Ковид-јунакиње
Људи имају тенденцију да бацају велике речи на мале индивидуе. Некада се тим речима вреднује не тако велики човек или група људи, али зарад чега? Често и сами проценимо ситуацију у корист некога, ко жртвује само оно што нема, а поседује пуно. Деси се да погрешимо, зато што смо као гледаоци свеприсутни у простору, али немамо потребу да загребемо истину.
Дефиниција речи јунак је у нашим главама исувише проста. Нисмо у стању да схватимо тај, изузетно обиман појам, па самим тим, нисмо у позицији да категоризујемо ко је заслужио да се одликује истим. На својој кожи сам искусила осећај скривања иза одређених идеала, који су у стању да спрече продор истине. Због осећаја кривице имам потребу да ризикујем и будем глас испред сменских медицинских сестара са инфективног одељења, индивидуа које нису имале шансу да буду репрезентоване из очигледних разлога.
Можда је сам концепт прошлогодишње ситуације необичан и несхватљив, али жртвовање је нешто на шта смо се навикли. Међутим, док категоризујемо друге као хероје, оне раде, ризикујући да буду заражене, ризикујући да заразе своје породице. Улажу време у нашу сигурност и искључиво у наше уживање, док ипак немају прилику да буду примећене. Можда јесу у сенци, али постоје, и то не само да постоје, него се и несебично боре за добробит многих, још увек јаке и насмејане. Мислим да ми нисмо у стању да замислимо количину умора после посла као што је њихов, а опет оне га раде са само једном идејом, да буду најбоље у свом послу, зато што су ипак наша прва линија одбране. Не само сестре, већ и спремачице, су оне које дају све од себе да се побрину да све буде беспрекорно чисто. Својом индивидуалном жртвом инспиришу једна другу, знајући да је то једини начин да преброде оваква времена.
Искрено мислим да би овако посвећеним особама требали дати на значају. Желим им сву снагу овог света и да не само својом вољом и радом, већ и са нашом подршком, достигну једини прави циљ, здравље и срећу свих нас, па и њих самих. Дубоко их поштујем и неизмерно желим да остану онакве какве су била до сад, јунаци.
Дефиниција речи јунак је у нашим главама исувише проста. Нисмо у стању да схватимо тај, изузетно обиман појам, па самим тим, нисмо у позицији да категоризујемо ко је заслужио да се одликује истим. На својој кожи сам искусила осећај скривања иза одређених идеала, који су у стању да спрече продор истине. Због осећаја кривице имам потребу да ризикујем и будем глас испред сменских медицинских сестара са инфективног одељења, индивидуа које нису имале шансу да буду репрезентоване из очигледних разлога.
Можда је сам концепт прошлогодишње ситуације необичан и несхватљив, али жртвовање је нешто на шта смо се навикли. Међутим, док категоризујемо друге као хероје, оне раде, ризикујући да буду заражене, ризикујући да заразе своје породице. Улажу време у нашу сигурност и искључиво у наше уживање, док ипак немају прилику да буду примећене. Можда јесу у сенци, али постоје, и то не само да постоје, него се и несебично боре за добробит многих, још увек јаке и насмејане. Мислим да ми нисмо у стању да замислимо количину умора после посла као што је њихов, а опет оне га раде са само једном идејом, да буду најбоље у свом послу, зато што су ипак наша прва линија одбране. Не само сестре, већ и спремачице, су оне које дају све од себе да се побрину да све буде беспрекорно чисто. Својом индивидуалном жртвом инспиришу једна другу, знајући да је то једини начин да преброде оваква времена.
Искрено мислим да би овако посвећеним особама требали дати на значају. Желим им сву снагу овог света и да не само својом вољом и радом, већ и са нашом подршком, достигну једини прави циљ, здравље и срећу свих нас, па и њих самих. Дубоко их поштујем и неизмерно желим да остану онакве какве су била до сад, јунаци.
Свеприсутни посматрач
Најновији број
18. април 2024.
