ФОТО: приватна архива
IN MEMORIAM
Познати шабачки уметник Драгиша Марсенић напустио нас је у 80. години. Чувени Марса рођен је у селу Ријека Марсенића код Андријевице, на Светог Саву 1941. године.
Академију примењених уметности - Oдсек зидног и монументалног сликарства завршио у Београду 1969. након чега долази у град на Сави и у Шабачку гимназију на место професора ликовне културе. Важио је за врсног педагога и његову школу сликања похађали су бројни признати шабачки уметници. Излагао више пута самостално и групно у земљи и иностранству, аутор је мозаика у Хотелу “Слобода” и Музеју на Мишару. У сарадњи са Библиотеком, више од три деценије на Савиндан, организована је изложба радова најталентованијих полазника уметничког атељеа професора Марсенића.
Сећајући се шабачког уметника, поново објављујемо разговор који смо за Глас Подриња водили са Драгишом Марсенићем августа 2018. године
Уметник доживљава свет другачије
“Од својих ученика тражим да буду вредни, упорни, радни и да не признају пораз. Не постоје неталентовани крајеви, само нерад са младима. Уметник мора да буде јако разуман и образован човек”
Академски сликар и професор Драгиша Марсенић тридесет година ради са младим уметницима дарујући им незаборавне уметничке лекције у својој школи. Ипак, то није обична школа у којој развијају таленат и припремају се за будући позив, него и сам живот.
- Преко 250 младих људи је прошло кроз мој атеље, а уписало је Академију око 120. О сваком свом ученику водим евиденцију, записивао сам током година понешто о сваком од њих. Већи део њих данас су успешни уметници, други су пронашли себе и свој пут у другачијем свету. Није увек било једноставно када дођу на часове. Неки од њих нису имали жељу, амбицију, а ни упорност и брзо су одустајали од уметности. Било је и оних који су својом упорношћу надокнадили можда не тако велики таленат и постигли успех, а уметност није заразна и опасна по здравље, па свако може њом да се бави уколико жели. Тражим да буду вредни, упорни, радни и да не признају пораз, јер све може да се промени у уметности. Било је и оних који нису били даровити, али су били упорни и трудили се, а постигли су велике резултате - наводи професор Марсенић и додаје да уметност тражи одређену дозу ината.
- Некад мораш да се заинатиш, како би успео. Када ми је супруга била болесна нисам сликао две године, што је нормално, јер сам са њом сам проживео 44 дивне године. Једног дана дошао је бивши ученик и рекао нешто што ме натерало да се заинатим и вратим уметности и стварању.
Осећај слободе и животне лекције које науче у атељеу су оно што младе доводи код професора Марсенића. Не учи их само сликарским техникама, већ и саветује да постану пре свега добри и образовани људи.
- Уметник мора да буде јако разуман и образован човек. Сваки мој ђак који је био образованији је успео. Поносан сам на то када знам да је једна Шашава Драгана, из милоште сам је тако звао успела да докторира. Радујем се када неки мој ђак успе. Већина њих је негде у свету, баве се уметношћу. Не могу да издвојим неког од њих, можда се наљуте, јер уметници су сујетна врста. Свако је имао нешто своје и посебно. Неки су долазили сами, неки на основу препоруке, а неке су родитељи довели. Жао ми је Наташе Рељић, очекивао сам да ће бити најбоља женска рука коју је Шабац икада дао, али се заљубила и оставила уметност по страни. Нестала је са сцене, а могла је много. Због тога ми је жао, али важно је да се остварила породично и постала добар човек. За уметника је важно да представи себе и свој рад. Ако не покажу на време оно што раде, обезбеђују себи потпуну анонимност. Знаће за њих само они који дођу у атеље или из блиског окружења, јер уметност није атарска, није мале средине ствар. Уметност је ширина и свет. Уколико их тај свет не прихвати и не упозна немају ништа. Излагао сам свуда и то што су моје слике обишле планету је добро.
Таленат није увек лако препознати, али како професор наводи постоји нешто што непогрешиво одаје доброг уметника.
- Начин на који гледају, размишљају и цртају линију, проценим да ли су талентовани. Линије које цртају их одају. Играње са линијама и површинама и светлошћу. Уметник мора да научи да је он господар линије, да не управља линија њим, него он њом. Увек постоји гумица, када нису сигурни. Ни Микеланђело није из првог потеза увек цртао све. За почетну фазу учења код уметника је веома важно око, мозак и рука. То су та три основна елемента за почетника - каже Драгиша Марсенић и присећа се једне од многобројних анегдота са часова.
- Сећам се једне ситуације када сам им забранио да слушају рок музику у атељеу док раде. Хтели су да сликају и играју, а то није увек могуће. Озбиљно сам рекао „Може само класика“. Једна од ученица је донела неколико магнетофонских трака најлепших композиције класичне музике. Три дана су слушали и за време једне од пауза су ми признали како их смирује и инспирише. То сам желео да постигнем. Да осете, доживе музику и уметност. То је нешто што сам научио од свог професора на Академији. Често је имао задатак за нас, припремимо боје и пусти нам класичну музику. Када одслушамо дело тај доживљај је требало да пренесемо на платно. Компонујемо на тај начин. Трудио сам се да све то пренесем и на своје ученике. Музика и природа су важни за уметника. Сви људи који су живели са природом, умели су да је доживе и осете имају душу. Уметник мора да све то доживи поново и пренесе на свој рад. Дешавало ми се када сам се „залетао“ на неки пејзаж. Наиђем на предиван предео, али ако не одседим да га гледам, да га доживим, увек сам морао да пресликавам. Једноставно, то није то. Нисам ухватио срж и лепоту коју сам тамо видео. Уметник је неко ко уме да види, да осети. Када прође улицом и размисли о томе што види, то је као да слика. Сенка није свуда иста, а то добар уметник зна. Можда због тога не воле да путују са мном, волим да видим, доживим пут.
Академију примењених уметности - Oдсек зидног и монументалног сликарства завршио у Београду 1969. након чега долази у град на Сави и у Шабачку гимназију на место професора ликовне културе. Важио је за врсног педагога и његову школу сликања похађали су бројни признати шабачки уметници. Излагао више пута самостално и групно у земљи и иностранству, аутор је мозаика у Хотелу “Слобода” и Музеју на Мишару. У сарадњи са Библиотеком, више од три деценије на Савиндан, организована је изложба радова најталентованијих полазника уметничког атељеа професора Марсенића.
Сећајући се шабачког уметника, поново објављујемо разговор који смо за Глас Подриња водили са Драгишом Марсенићем августа 2018. године
Уметник доживљава свет другачије
“Од својих ученика тражим да буду вредни, упорни, радни и да не признају пораз. Не постоје неталентовани крајеви, само нерад са младима. Уметник мора да буде јако разуман и образован човек”
Академски сликар и професор Драгиша Марсенић тридесет година ради са младим уметницима дарујући им незаборавне уметничке лекције у својој школи. Ипак, то није обична школа у којој развијају таленат и припремају се за будући позив, него и сам живот.
- Преко 250 младих људи је прошло кроз мој атеље, а уписало је Академију око 120. О сваком свом ученику водим евиденцију, записивао сам током година понешто о сваком од њих. Већи део њих данас су успешни уметници, други су пронашли себе и свој пут у другачијем свету. Није увек било једноставно када дођу на часове. Неки од њих нису имали жељу, амбицију, а ни упорност и брзо су одустајали од уметности. Било је и оних који су својом упорношћу надокнадили можда не тако велики таленат и постигли успех, а уметност није заразна и опасна по здравље, па свако може њом да се бави уколико жели. Тражим да буду вредни, упорни, радни и да не признају пораз, јер све може да се промени у уметности. Било је и оних који нису били даровити, али су били упорни и трудили се, а постигли су велике резултате - наводи професор Марсенић и додаје да уметност тражи одређену дозу ината.
- Некад мораш да се заинатиш, како би успео. Када ми је супруга била болесна нисам сликао две године, што је нормално, јер сам са њом сам проживео 44 дивне године. Једног дана дошао је бивши ученик и рекао нешто што ме натерало да се заинатим и вратим уметности и стварању.
Осећај слободе и животне лекције које науче у атељеу су оно што младе доводи код професора Марсенића. Не учи их само сликарским техникама, већ и саветује да постану пре свега добри и образовани људи.
Тајна талента је у посвећеном раду
- Када сам се вратио из војске место на Академији је било заузето. Примљен сам у Ваљевску гимназију да радим као професор. Отишао сам тамо на разговор, али када сам видео како изгледа град одустао сам. Сутрадан сам стигао у Шабац и допао ми се као град. Тадашњи директор Гимназије ми је саопштио да ће ми овде бити тешко, јер је Шабац недаровит крај и да за 138 година Шабачке гимназије само један ученик је уписао Академију и то Милић од Мачве. Вероватно није имао податак о другим уметницима. Мој одговор на то био је да не постоје неталентовани крајеви, само нерад са младима, што сам током година и доказао. Након два месеца рада 15 даровитих младих постало је део ликовне секције. Једанаест је уписало Академију. Упорност, увек је кључ свега.
- Уметник мора да буде јако разуман и образован човек. Сваки мој ђак који је био образованији је успео. Поносан сам на то када знам да је једна Шашава Драгана, из милоште сам је тако звао успела да докторира. Радујем се када неки мој ђак успе. Већина њих је негде у свету, баве се уметношћу. Не могу да издвојим неког од њих, можда се наљуте, јер уметници су сујетна врста. Свако је имао нешто своје и посебно. Неки су долазили сами, неки на основу препоруке, а неке су родитељи довели. Жао ми је Наташе Рељић, очекивао сам да ће бити најбоља женска рука коју је Шабац икада дао, али се заљубила и оставила уметност по страни. Нестала је са сцене, а могла је много. Због тога ми је жао, али важно је да се остварила породично и постала добар човек. За уметника је важно да представи себе и свој рад. Ако не покажу на време оно што раде, обезбеђују себи потпуну анонимност. Знаће за њих само они који дођу у атеље или из блиског окружења, јер уметност није атарска, није мале средине ствар. Уметност је ширина и свет. Уколико их тај свет не прихвати и не упозна немају ништа. Излагао сам свуда и то што су моје слике обишле планету је добро.
Таленат није увек лако препознати, али како професор наводи постоји нешто што непогрешиво одаје доброг уметника.
- Начин на који гледају, размишљају и цртају линију, проценим да ли су талентовани. Линије које цртају их одају. Играње са линијама и површинама и светлошћу. Уметник мора да научи да је он господар линије, да не управља линија њим, него он њом. Увек постоји гумица, када нису сигурни. Ни Микеланђело није из првог потеза увек цртао све. За почетну фазу учења код уметника је веома важно око, мозак и рука. То су та три основна елемента за почетника - каже Драгиша Марсенић и присећа се једне од многобројних анегдота са часова.
- Сећам се једне ситуације када сам им забранио да слушају рок музику у атељеу док раде. Хтели су да сликају и играју, а то није увек могуће. Озбиљно сам рекао „Може само класика“. Једна од ученица је донела неколико магнетофонских трака најлепших композиције класичне музике. Три дана су слушали и за време једне од пауза су ми признали како их смирује и инспирише. То сам желео да постигнем. Да осете, доживе музику и уметност. То је нешто што сам научио од свог професора на Академији. Често је имао задатак за нас, припремимо боје и пусти нам класичну музику. Када одслушамо дело тај доживљај је требало да пренесемо на платно. Компонујемо на тај начин. Трудио сам се да све то пренесем и на своје ученике. Музика и природа су важни за уметника. Сви људи који су живели са природом, умели су да је доживе и осете имају душу. Уметник мора да све то доживи поново и пренесе на свој рад. Дешавало ми се када сам се „залетао“ на неки пејзаж. Наиђем на предиван предео, али ако не одседим да га гледам, да га доживим, увек сам морао да пресликавам. Једноставно, то није то. Нисам ухватио срж и лепоту коју сам тамо видео. Уметник је неко ко уме да види, да осети. Када прође улицом и размисли о томе што види, то је као да слика. Сенка није свуда иста, а то добар уметник зна. Можда због тога не воле да путују са мном, волим да видим, доживим пут.
Најновији број
25. април 2024.
