Остале најтананије емоције

Свако се на неки свој начин опростио од Ђорђа Балашевића, јер је сваког на неки посебан начин, стално или у понеком тренутку дотакао неки стих, рима или реч коју су представљали део личног. Када неко остане у сећањима, она се тек кристалишу како време протиче и тек када се све врати уобичајеним токовима и када се меморија очисти од вести, прича и када останемо један на један са сећањем. Oвo je један од дана када, ето, баш нешто нам дође на ум, не музичар, већ стих или рефрен и неко клупко почне да се одмотава.
Тад’ још нисам ништа знао и још нисам веровао да на свету туге има...
Било је бољих музичара, квалитетнијих певача, већих имена, распродаванијих концерата, али стихове које је писао за своју душу, нико није као Ђорђе могао пренети, ни сви бољи, ни умешнији, ни популарнији. Уместо поделе, он је обједињавао, можда је и први пут ујединио Југославију, још од појаве „дедака“.... У Загребу, на Илици, између свећа, читамо натпис „бећарац“ и мислимо да ли је онда, у доба дедака могло другчије? Ко ће га знати, ђаво га носи...
Остале су љубавне песме за најтананије емоције, сузе за мати, старог, успаваке за дечаке, дипломе за рођаке, оне су ту за сваког понаособ, за све нас поједине. Нажалост, покличи се нису остварили, дедаци нису играли шах, рата је било, багрење је поломљено, да се живи слободно, баш и не. Многи још нису, нити ће схватити представу, премало људи је разумело дрво, а садили су... Сва та сила неоствареног потписана је жалом и снагом баш поткрепљеном у неоствареном, а жељеном. Тужан је и мали бели зец, а мандарине су просуте, неке су труле, неке су још добре, али су на месту где је то свеједно...
Одлазак Балашевића као да је многима “откинуо” и део живота, оног протеклог, једног од оних живота.