ПРИЧА О ЗАЧАРАНОМ ГРАДУ

А престоница се расула по брежуљцима, беспрекорно чиста, са дрворедом палми и мноштвом паркова ““ и остацима великог римског театра.
Оријент, онај, прави ““ осети се и доживи чим закорачите у трговачку четврт са посластичарницама и малим дућанима у којима се у великим количинама продаје жежено-бљештаво златни накит. Сумрак се увлачи у уске уличице доносећи свежину пустињске ноћи. На булевару је топлије; нижи је и њиме пролазе безброј возила. На бетонском постољу малог сквера уздиже се огроман бакарни ибрик (мали су испред сваке радње) - симбол добродошлице уморном путнику.
Већ следећег јутра крећемо на целодневни излет у Петру.
Пут води кроз пустињу. Више од пет сати пролазимо кроз сурови предео, само песак; нигде дрвета, сенке, птице, ничег живог. Од врелине небо побелело, а врео ваздух титра изнад песка... Најзад, у тој бескрајној нигдини појављује се сеоце ниских кућа са равним крововима.
Вади Муса му је име, даље нема асфалта, већ настављамо по прашњавом путу који нас води до простране заравни.Земља је утабана од безброј копита. Бранећи се од ројева агресивних мушица стпрљиво стоје бели, сиви и смеђи коњи. Арапски! Њихови власници су ту; седе и пуше. Наизглед су незаинтересовани за туристе који непрестано долазе или се враћају.
Водич нам саопштава да се до кланца иза којег је Петра може стићи само на коњима. Настаје пометња. «Како, па нико од нас не зна да јаше?!», чују се повици љутитих сапутника и започиње убеђивање: „Ето прилике да и то научите, нема незгоде, уосталом, свако ће добити свог дечака који ће водити ове мирне и питоме животиње. “™Неверне Томе“™ врте главом и остају у друштву досадних мува (никад неће знати шта су пропустили).
Уз помоћ Арапина, са бетонског степеника ускачем у седло. Бели коњ, миран и кротак, маше репом. Црнпурасти дечак коврџаве косе узима улар и босоног корача каменитом стазом која води пут планине. Неочекивано дечак почиње да пева. У тишини танушни, његов дечји глас звонко одзвања кроз тамне стене.