Младалачке арије

Била је то 1974. година. Донет је нови устав, а под нарастањем центрифугалних, национално-партијских сила у Југославији, Титова владавина је постепено слабила. А ето мене - свеже уписаног бруцоша београдског Правног факултета - накратко у Новом Саду, једног ледњикавог децембарског раног поподнева. Пред улазом сам у студентски дом “Вељко Влаховић” на Лиману. Но, вратимо се нешто уназад. Наиме, почетком исте године једна девојчица је променила школу, преселила се из Шапца у Нови Сад. У шабачкој гимназији приметио сам је (пре)озбиљну, уредну, ониску а згодну, паметних окица које плене. Неупадљиву и по држању и по одевању. Две године млађу од мене. Журно је одмицала улицом Живојина Мишића, од школе ка кући. И почех често да мислим на њу, унеколико другачију од већине гимназијалки. Нисам се усуђивао да јој приђем. А свидела ми се, јако. Само пар укрштених погледа, на школском одмору, у пролазу. Дође време за славу мог деке и баке/”маке”, по мајци - Аранђеловдан. (Лепо се живело ономад у Шапцу, ушушкано, патријархално и урбано, опуштено и весело, разноврсно.) Мака је за славу спремала колаче, а једна искусна жена из оближње улице помагала јој је у осталим припремама. И послаше ме пар дана пре Славе код те госпође по неке кулинарске рецепте. Уђох у двориште, па у њену кућу, попих у сласт понуђену лимунаду и парче преукусне торте. Баш кад намеравах да кренем, обавивши задатак, отворише се једна бочна врата.

Седамдесете 20. столећа (у)носиле су генерално одређени оптимизам, искреност. Неотуђеност и неисфолираност. Било је неупоредиво више некористољубиве друштвености, присности, неискварености и наде него у садашње доба. Дакако, ниједно време и младост неће се вратити, али - питам се - да ли нам је данас заиста толико далеко веровање и залагање за природност, радост, љубав, за духовно благостање, за хуманистичке вредности у првоме реду?

Појави се она, гимназијалка из мојих магловитих сањарења. Упознасмо се, коначно: зове се Радослава, Рада. Први пут доживех њен смерни осмех. Становала је тû, код газдарице - племените, топле, помало строге, достојанствене жене - тетке Стоје, веште у кувању и мешењу. И чувању малих тајни. Рада бејаше родом из једног насеља крај Дрине. Скромна, вредна, тиха, ненаметљиво амбициозна, ломнога изгледа. Дечка тада није имала. Посвећена учењу, књигама и филмовима - наше најчешће теме док смо оно мало времена, углавном у шетњи, проводили заједно Обожавала је руске класике, Чехова и Тургењева. Песме Диса (Можда спава, нарочито) и Црњанског, особито. И приповетке Лазе К. Лазаревића. Омиљена боја - зелена: не као картарошка чоја, не она жабокречинаста, асоцијативно устајала - већ симбол смирења, стабилности, нежнољубавна зелена, evergreen. Временом, рађала се наша обострану наклоност, уважавање и разумевање. И поверење. Како су били драгоцени, деликатни и садржајни тренуци проведени с њом! Пратио сам је готово редовно од школе до стана. Памтим једну кишу, падала је крајње непријатно, укосо. Пошто сам понео кишобран а она није, ухватила ме је под руку, први пут, па смо корачали прибијени једно уз друго. Учинила је да се осећам заштитнички важним, онако брижан, њој посвећен.”О да ли се сећаш како смо ишли, све улице ноћу обишли, по киши?“ (Црњански, Мизера).
Враћам се новосадској епизоди, улазим у Дом у којем је становала крајем средње школе. Стижим Ради у посету - по њеном позиву, једном разгледницом - да се бисмо се после више месеци “паузе” видели. Проведох неколико дивних сати у њеној студентској соби. Тачније, њиховој: она и њен младић, будући вереник, студент, родом из Црне Горе, причали су ми потанко, прељубазни, драги и непосредни, о заједничким животним плановима. Представила ме је као “гимназијског друга из Шапца“. Иначе, те јесени и зиме бејах добрано сетан, неиспуњен, у Београду још неснађен, несигуран. Али из Новог Сада кренух те вечери разгаљен, задовољан што смо се срели и разговарали. Спокојан због њене очигледне среће, због топлине којом је зрачила. Знатно касније сам чуо да се за истог момка удала и да складно живе, негде на ободу Загреба.”У срцу чујем грижу миша, а пада хладна, ситна киша. Где си сад Ти?” (Мизера).
Од тог новосадског сусрета нисмо више у контакту. Ипак, као да ми је после све кренуло набоље, њих двоје су ме охрабрили, готово просветлили. Својим “паралелним светом“ ме освежили, пробудили. Једноставношћу и срдачношћу. Седамдесете 20. столећа (у)носиле су генерално одређени оптимизам, искреност. Неотуђеност и неисфолираност. Било је неупоредиво више некористољубиве друштвености, присности, неискварености и наде него у садашње доба. Дакако, ниједно време и младост неће се вратити, али - питам се - да ли нам је данас заиста толико далеко веровање и залагање за природност, радост, љубав, за духовно благостање, за хуманистичке вредности у првоме реду? Да бисмо можда ипак повратили унутрашњи мир и равнотежу, нормалне међуљудске односе и свеколики стваралачки полет. Јер, “живот и те како може истовремено да буде и празан и кратак” (Мишел Уелбек, Проширење подручја борбе, Боока, 2014, 43).