Инфо

25. март 2021.25. мар 2021.
Догодило нам се чудо
ПЕРИЦА ВУДРАКОВИЋ ИЗ КЛЕНКА И ВЛАДА РЕВОНЕНКО ИЗ СОЧИЈА: ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД

Догодило нам се чудо

Чудо је тај фејс. Спаја и раздваја. Често служи као полигон за сопствену испразност или самозвану битност, од њега неки имају кошмаре,
а понекад послужи као мост за оне којима је суђено да се сретну
Видно је 21. век осиромашио у свему суштинском, а понајвише у љубави. Иако без личног искуства срећног трајања удвоје, нисмо одустали од вере у њу. Прича коју читате једна је од љубави на први поглед. Она о којој смо маштали у својим чезнућима, а коју ретки, најређи, имају прилику да сретну и сретни у њој опстану. Представљамо вам Перицу Вудраковића из Кленка и Владу Ревоненко из Сочија.
Био је тмуран дан, кишовит, од оних који ништа не обећавају и за које се чини да је најбоље преспавати их, када се Перица са другарима састао у шабачком кафићу. Недалеко од њих, за суседним столом, седела је нека жена, Рускиња, коју је мало ко разумео, а која се упорно њему обраћала. Шеге ради, прихватио је комуникацију.



- Питала ме је да ли сам ожењен. „Нисам“, кажем. „О, имам ја једну другарицу за тебе“, каже она. „Што да не?“, одговорим у шали. Није ми на памет падало да се оженим Рускињом, нити било којом другом женом осим Српкиње.
Разменили смо бројеве телефона, ја сам изашао из кафића и потпуно заборавио на то.
Три месеца касније, док је вртео телефон у рукама, наишао је на Наталијин број и, ни сам не зна зашто, позвао је. Питао ју је шта је са другарицом. После три дана добио је од ње одговор да ће му Влада послати захтев за пријатељство на фејсбуку.
Чудо је тај фејс. Спаја и раздваја. Често служи као полигон за сопствену испразност или самозвану битност, од њега неки имају кошмаре, а понекад послужи као мост за оне којима је суђено да се сретну.
- Како смо разговарали и како смо се разумели, ја на српском, она на руском, појма немам. Позвао сам је да дође у Србију, али се она изговорила да много ради. Чули смо се још пар пута и одједном је преломила. „Долазим“, рекла је.

Други пут када је дошла у сремачко село на обали Саве, венчали су се


Наталија (Рускиња из кафића), њен супруг Небојша и Перица отишли су заједно по Владу на аеродром. Она је, за сваки случај, направила одступницу да оде код другарице ако јој се Перица не допадне. Али, чим га је угледала, загрлила је снажно као да га познаје цели живот. И он је био изненађен блискошћу коју је осетио према жени коју види први пут у животу.
Када треба, онда буде. После вечере са будућим кумовима у ресторану Светионик, отишли су код Перице. Провели су заједно неколико дана.
- Питао сам је шта планира. Двоумила се, а онда обећала да ће поново доћи.
Када смо кликнули „оно дугме на сокоћалу“, које омогућава да се разговара било када са било ким у свету, као да је неко упалио прскалицу. Појавила се ведра и насмејана плавуша.



Није лако живети на релацији две државе. Све се догодило одједном и неочекивано. Али, полако, све ће се доћи на своје. Србија је дивна земља, а људи су много добри. За мене је Пера најбољи. Мој човек. Све ми се свиђа код њега. Он ме разуме, каже Влада која скоро течно говори српски будући да свакодневно учи наш језик


- То је судбина, знаш, била је Владина прва реченица. А Перица каже да је случајност (смех). Нисам размишљала о Србији, нити о било каквом мушкарцу. Моја породица је мој посао, животиње које обожавам. Више од десет година живела сам и радила сама и нико ми није био потребан. Тако сам навикла. Након разговора на фејсу (а појма немам зашто сам на то пристала), пожелела сам да га лично упознам. После три дана које смо провели заједно, знала сам да је то мој човек.
Други пут када је дошла у сремачко село на обали Саве, венчали су се. И то баш онако како је желела. Младенци и сватови дошли су до кленачке цркве у коњским кочијама, а она је носила белу венчаницу. Заљубљена Влада желела је да све напусти и остане у Кленку да живи са Перицом, али је послушала његов савет да не руши све што је дуго градила и у шта је целу себе уложила. Скоро три деценије је прошло од када је основала Коњички клуб Кентаур у родном Сочију. Сада обучава ћерку Дарију да настави њен посао, а када све заврши, преселиће се у Србију и отворити Школу јахања у Кленку.
- Није лако живети на релацији две државе. Све се догодило одједном и неочекивано. Али, полако, све ће се доћи на своје. Србија је дивна земља, а људи су много добри. За мене је Пера најбољи. Мој човек. Све ми се свиђа код њега. Он ме разуме, каже Влада која скоро течно говори српски будући да свакодневно учи наш језик.
И Пера је одушевљен Сочијем. Каже да су људи тамо пријатни и смирени, да имају харизму. „Где си, брате Србине“, кажу му кад дође. Владини најближи, мајка, ћерка и унуци, прихватили су га као рођеног.

Ревоненко Влада Анатољевна завршила је једину у Русији (тада СССР) Школу за тренере јахача. Дипломирала је на Пољопривредном факултету Калинин и по струци је инжењер зоотехнике. Основала је прву школу јахања, „Кентаур“ у Сочију 1992. године. Прва је почела да практикује хипотерапију (терапију јахањем) у родном граду. Судија је прве категорије у коњичком спорту. Њени ученици су мајстори спорта, шампиони Русије. Подигла је генерације професионалних спортиста, укључујући и ћерку Дарију. Дуго је сарађивала са државним циркусом у Сочију. Наступала је у програмима московских циркуса на Цветном булевару и Проспект Вернандском. Успешно тренира параолимпијски коњички тим у Сочију. Иако има све потребне сертификате, константно се усавршава у знању. Ове године проглашена је за Жену године града Сочија.


За своју супругу каже да је способна и вредна жена и да се диви њеној енергији.
- Води посао као ретко који мушкарац. За све се сама изборила. Одржава ергелу са петнаест коња, дресира животиње, константно ради са спортистима, клијентима и инвалидима, има наступе... Стално је у покрету. Када дође овде, не мирује, жели што више тога да види. Привлачна је и интересантна, ведра, каже кроз осмејак.
Овај пар повезује и љубав према животињама. Влада је од малена волела животиње, коње посебно. Иако јој је отац био новинар, (и сама је једно време радила тај посао), каже да јој је то у крви, да је ту страст наследила од деде. Однедавно гаји голубове само зато што их Перица воли. Он гаји високолетачке, а она украсне.
- Она воли моје голубове, каже Пера. Има такмичарски дух. Жеља јој је да освоји златан прстен за голуба који најбоље лети.
Најважнији прстен већ је добила. Читаоцима поручује да треба да верују у судбину. „Све је воља Божја“, каже, а Перица додаје да је схватио да је у животу све могуће.
- Догодило нам се чудо.
Мирјана Филиповић

Најновији број

21. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa