Из ината до среће

Драган је имао девет година, дечју машту и свет којем се радовао, уз све лепоте и проблеме једног деветогодишњака када су почели да се јављају симптоми мишићне дистрофије. Сумње је потврдио Институт за мајку и дете те 1989. године.

-Наследно обољење, ујак је боловао такође од дистрофије, мајка је преносилац само, углавном се јавља код мушких потомака. Добио сам препоруку за бањско лечење, међутим не и која је бања најбоља и тако сам лутао: Јануковиж. Врдник, Врујци – присећа се почетка своје борбе Драган Баћановић, председник Удружења дистрофичара Мачванског округа.

Мислите да је крај света када видите како ваши другари играју фудбал, а ви не можете да потрчите. Велика срећа је што сам и у том периоду имао одличне другове. Нису ме ниједног тренутка искључили из игара

Када се осврне са такве временске дистанце, уверен је да је рано суочавање са обољењем које не може да се отклони помогло да се прилагоди животу у новим околностима, но први период био је тежак.

-Мислите да је крај света када видите како ваши другари играју фудбал, а ви не можете да потрчите. Велика срећа је што сам и у том периоду имао одличне другове. Нису ме ниједног тренутка искључили из игара, нисам могао да трчим, али су ме увек звали да станем на гол или сам играо у екипи са најбољим играчем, чекао сам код гола, он је дриблао, асистирао, ја сам погађао гол. Сада делује као ситница, а онда је била највећа радост на свету.

Пролазиле су године пре наредног искорака у лечењу који се догодио када је Драганова сестра остала у другом стању. Свесна природе болести брата инсистирала је на тестирању за утврђивање да ли је и она преносилац дистрофије.

-Срећом, није, тест је то потврдио, али сам сазнао да је иделана за дистрофију Новопазарска бања. Од 2005. до 2008. сваке године сам проводио неко време тамо. Одлазио сам код др Суботића и упознао др Видосаву Ракочевић. Изнела је сумње да је код мене реч о Бекеровом типу дстрофије. Провео сам 21 дан на испитивањима када је званично дијагноза потврђена. Нажалост, социјално више нема уговор са Новопазарском бањом, те сам упућиван у Бању Ковиљачу и могу рећи да су искуства сасвим добра.
Кроз године које су пролазиле Баћановић се трудио да планове и активнсти што мање обликује дистрофија. Бањско лечење је донело нова познанства која су га довела до активирања у удружењима.

-Цимер у бањи био је Крстић који ми је приближио удружење, активности којима се баве и ја сам се придружио. Одлазио сам на састанке, партиципирао у различитим радионицама. Касније ми је Драгица Тодоровић препоручила да постанем председник Удружења за Мачвански округ што сам и прихватио.
Ширио је круг познаника Драган, кроз сарадњу са Удружењем параплегичара Мачванског округа, упознао је и Роберта Авдића и после дечачких дана и „фудбалице у крају“, поново је закорачио у спорт и то на озбиљнијем нивоу. Из знатижеље и како каже ината. Данас је репрезентативац Србије са медаљама на клупском и међународном плану.

не могу бити незадовољан, имам посао, пријатеље, испуњено слободно време, различите могућности да искажем своју личности, мислим да имам испуњенији и разноврснији живот него неки здрави људи

-Природно сам инаџија, невезано за проблеме са којима сам се суочио. Уверен сам да ме је и та црта гурала напред. „Нема шансе“ ме инспирише. Генерално је непојмљиво да се систрофичар бави било којим споротом који захтева константно кретање, као што је стони тенис, а ја сам јако желео да покажем како може бити изузетака. Уз „Мачву“ сам почео, надам се и напредовао и свакако је спорт изузетно важан део моје свакодневице, живота уопште.

Растао је као дистрофичар, врло брзо свестан да то није нешто што ће временом нестати, већ да ће бити ту као недраги пратилац. Обољење јесте поставило неке оквире у плановима, сузило донекле могућности, но истовремено се Драган Баћановић борио и још увек се бори да и он дистрофији сузи оквире где га може спутати. Поприште борбе је сваки дан, не постоји коначни тријумф, али је снага у дневним победама.

-Сваки инвалидитет је тежак на свој начин, суштина је у борби. Лично, не могу бити незадовољан, имам посао, пријатеље, испуњено слободно време, различите могућности да искажем своју личности, мислим да имам испуњенији и разноврснији живот него неки здрави људи. Задовољство је субјективни доживљај, те је оцена нешто лично, али ја сам задовољан и испуњен.
Не постоји универзални рецепт који је пут до среће за било кога, посебно тамо где судбина не беше дарежљива. У тој игри живота, неко добије боље, неко слабије карте, нешто се може научити, а опет негде се мора преломити. Пут до победе започиње одлуком да се тријумфује.

-Свачија судбина је посебна, наравно да је теже када вам се нешто догоди са 25, 30 година него у детињству, међутим искрено верујем да су борба и жеља јачи од свега, а то је нешто што треба да пронађемо у себи. Значај удружења јесте да се проводи време са људима који су у сличној позицији, који разумеју све осцилације и увек су ту за подршку. Црне мисли и повлачење у себе су непријатељи против којих се може борити дружењем, креативним радом, спортом, важно је потражити начине за повратак ономе што нас је испуњавало пре и отворено прступити новим алтернативама квалитетног испуњавања времена. Временом се коцкице свакодневице на тај начин слажу у добар животни пут, а лоше мисли на оно што је неповратно замене планови за наредни период. Храброст, борба, жеља су суштина, због себе и за себе и због других, најближих, чија је радост твоја срећа – наглашава уместо закључка Драган Баћановић, мало и у журби, после тренинга и пре друге смене на послу.